Bir muslima qiz yozgan xat:
"Butun hayotim bir kunda o'zgardi. Bu kun - men hijob o'rab, Allohga taslim bo'lgan kunim edi. Shu kuni men uxlay olmadim. Tunggi soat 2da turib poklandim va "Tahajjud namozi"ni ado qildim. Vaholanki, oldin umuman bunday qilgan emasman. Yarim tun xonamning chiroqlari yoniq qolgani bois onam xonamga kirganida ajib manzara ko'z oldida gavdalangandi: men ko'zimda yosh bilan boshimni sajdadan uzmay turardim. Onam sevindimi, mahzun bo'ldimi, bilmayman. Onam ham tahorat olib men bilan birga namoz o'qidi. Shu tun ikkimiz ko'zda duv-duv yosh bilan namoz o'qidik. Sababi esa noma'lum, ammo yoqimli edi...
Ertasi kuni xonamda o'tirib kiyimlarimni ajrata boshladim. Meni mahzun qilgani - garderobimda bir dona ham uzun libosim yo'q ekan, bari kalta-kulta yubka va ko'ylaklar. Kiyimlarni ajratdim va tanish qizlarga berib yubordim.
Shu kundan boshlab kafe va restoranlarni hayolimdan chiqarib yubordim. Oldinlari bunday maskanlar orom olish va diydorlashish uchun sabab bo'lgan bo'lsa, endilikda bular aslida baxtsiz insonni o'zini baxtli ko'rsatishi uchun bir sabab ekanligini tushundim.
Kollejimizda bir kursdoshim hijobli edi. Aqlli va hushmuomala bo'lishiga qaramay uni yomon ko'rardik. Unga ko'p ozor berardik. U esa bizga yaxshi munosabatini uzmasdi. O'ylay-o'ylay uning uyiga bordim. Meni hijobda ko'rib juda quvondi. Mendan ham ko'p quvondi. U bilan suhbatlashdim. Hayotimdagi eng samimiy va qalbi pok dugonamga aylandi. Men bilmagan masalalarni undan so'rar, u erinmay barini chiroyli tushuntirar edi.
O'zimning avvalgi dugonalarim esa hayratlanishdi. Ular meni hijobga kirishimni aslo hayollariga keltirishmagan edi. Avvallari boshqalarni g'iybat qilgan dugonalarim endilikda g'iybat toshlarini menga otishardi. G'iybat nishoni bo'lish naqadar og'irligini ko'rib muslima qizlarning sabru-matonatiga tan bermay iloj yo'q.
Men hijob o'radim! Yaxshi, solih yigitga turmushga chiqish yoki yanada go'zal ko'rishinish uchun emas, Alloh uchun! Alloh suygan bandalariga iymon beradi deganlarini o'zim amalda ko'rib turibman.
Internetga kirdim. Muqaddam yozgan postlarimni o'chirib tashladim. Instagramga kirib avratim, qomatim ko'ringan barcha rasmlarni va meni kuzatayotgan nomahram yigitlarni o'chiribdim. Internetimni fosiqalikdan tozaladim.
Meni hijobga kirganim ko'pchilikni taajjublantirdi. Qarshilik bo'lmadi deysizmi? Barcha qarshi bo'ldi! Men yana bir bor muslima qizlarning sabriga tan berdim. Men ham ularday qat'iy bo'ldim va iffatim hisoblanmish hijobimni boshimda saqlay oldim.
Ayrimlar meni kasalga chalingan yoki og'ir ahvolga tushgani uchun hijob o'radi deya gap ham tarqatishdi. Bir narsani aytaman, Alloh iymon bersa odamlarning gaplari ahamiyatini yo'qotar ekan. Ular o'tmishimni yuzimga solar, meni yanada orqaga tortar, men esa buni sinovdek qabul qilib, dinimda yanada mahkam turardim.
Islom o'zidan oldingi gunohlarni kechiradi. Men o'tmishimdan aslo havotir olmayman. Meni kelajak qo'rqitadi. Jahannam azobi qo'rqitadi. O'lim soati qachon kelishini hech kim bilmaydi. Men shu soatga tayyorlanishim kerak. Balkim barini boshidan boshlash uchun kechdir, ammo barini chiroyli yakunlash uchun imkon bor.
Men endilikda uzun liboslar kiyar va bundan juda quvonchda edim. Asta-sekin atrofimga muslima qizlar dugona sifatida ko'paya borishdi. Ishonavering, muslimalar suhbatidanda go'zal va maroqli suhbat bo'lmas ekan. Avvalgi dugonalarim bilan o'tadigan kunlarim muslimalar bilan o'tkazgan bir soniyamga ham arzimaydi.
Asta-asta qalbimga iymon mustahkam o'rnasha boshladi. Endilikda men hijobsiz yurgan qizlarga rahm ko'zi bilan qaray boshladim. Hijob - farz! Alloh shunga amr qilgan. Hijobsiz yurgan qizlarning taqdirini ko'z oldimga keltirsam, bir tomondan rahmim keladi, ikkinchi tomondan esa Alloh shu insonlar orasidan menga iymon berganida hamd aytaman.
Shaydoi Jannat
@Hikoyalar ни яқинларингизга ҳам юборинг!
Audio monologlar: @bedorlik kanalida!
Kulguli rasmlar: @uvaxaxa da!
______________
📜📚📖 @Hikoyalar каналига қўшилиш учун 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ни босинг ва OK.
"Butun hayotim bir kunda o'zgardi. Bu kun - men hijob o'rab, Allohga taslim bo'lgan kunim edi. Shu kuni men uxlay olmadim. Tunggi soat 2da turib poklandim va "Tahajjud namozi"ni ado qildim. Vaholanki, oldin umuman bunday qilgan emasman. Yarim tun xonamning chiroqlari yoniq qolgani bois onam xonamga kirganida ajib manzara ko'z oldida gavdalangandi: men ko'zimda yosh bilan boshimni sajdadan uzmay turardim. Onam sevindimi, mahzun bo'ldimi, bilmayman. Onam ham tahorat olib men bilan birga namoz o'qidi. Shu tun ikkimiz ko'zda duv-duv yosh bilan namoz o'qidik. Sababi esa noma'lum, ammo yoqimli edi...
Ertasi kuni xonamda o'tirib kiyimlarimni ajrata boshladim. Meni mahzun qilgani - garderobimda bir dona ham uzun libosim yo'q ekan, bari kalta-kulta yubka va ko'ylaklar. Kiyimlarni ajratdim va tanish qizlarga berib yubordim.
Shu kundan boshlab kafe va restoranlarni hayolimdan chiqarib yubordim. Oldinlari bunday maskanlar orom olish va diydorlashish uchun sabab bo'lgan bo'lsa, endilikda bular aslida baxtsiz insonni o'zini baxtli ko'rsatishi uchun bir sabab ekanligini tushundim.
Kollejimizda bir kursdoshim hijobli edi. Aqlli va hushmuomala bo'lishiga qaramay uni yomon ko'rardik. Unga ko'p ozor berardik. U esa bizga yaxshi munosabatini uzmasdi. O'ylay-o'ylay uning uyiga bordim. Meni hijobda ko'rib juda quvondi. Mendan ham ko'p quvondi. U bilan suhbatlashdim. Hayotimdagi eng samimiy va qalbi pok dugonamga aylandi. Men bilmagan masalalarni undan so'rar, u erinmay barini chiroyli tushuntirar edi.
O'zimning avvalgi dugonalarim esa hayratlanishdi. Ular meni hijobga kirishimni aslo hayollariga keltirishmagan edi. Avvallari boshqalarni g'iybat qilgan dugonalarim endilikda g'iybat toshlarini menga otishardi. G'iybat nishoni bo'lish naqadar og'irligini ko'rib muslima qizlarning sabru-matonatiga tan bermay iloj yo'q.
Men hijob o'radim! Yaxshi, solih yigitga turmushga chiqish yoki yanada go'zal ko'rishinish uchun emas, Alloh uchun! Alloh suygan bandalariga iymon beradi deganlarini o'zim amalda ko'rib turibman.
Internetga kirdim. Muqaddam yozgan postlarimni o'chirib tashladim. Instagramga kirib avratim, qomatim ko'ringan barcha rasmlarni va meni kuzatayotgan nomahram yigitlarni o'chiribdim. Internetimni fosiqalikdan tozaladim.
Meni hijobga kirganim ko'pchilikni taajjublantirdi. Qarshilik bo'lmadi deysizmi? Barcha qarshi bo'ldi! Men yana bir bor muslima qizlarning sabriga tan berdim. Men ham ularday qat'iy bo'ldim va iffatim hisoblanmish hijobimni boshimda saqlay oldim.
Ayrimlar meni kasalga chalingan yoki og'ir ahvolga tushgani uchun hijob o'radi deya gap ham tarqatishdi. Bir narsani aytaman, Alloh iymon bersa odamlarning gaplari ahamiyatini yo'qotar ekan. Ular o'tmishimni yuzimga solar, meni yanada orqaga tortar, men esa buni sinovdek qabul qilib, dinimda yanada mahkam turardim.
Islom o'zidan oldingi gunohlarni kechiradi. Men o'tmishimdan aslo havotir olmayman. Meni kelajak qo'rqitadi. Jahannam azobi qo'rqitadi. O'lim soati qachon kelishini hech kim bilmaydi. Men shu soatga tayyorlanishim kerak. Balkim barini boshidan boshlash uchun kechdir, ammo barini chiroyli yakunlash uchun imkon bor.
Men endilikda uzun liboslar kiyar va bundan juda quvonchda edim. Asta-sekin atrofimga muslima qizlar dugona sifatida ko'paya borishdi. Ishonavering, muslimalar suhbatidanda go'zal va maroqli suhbat bo'lmas ekan. Avvalgi dugonalarim bilan o'tadigan kunlarim muslimalar bilan o'tkazgan bir soniyamga ham arzimaydi.
Asta-asta qalbimga iymon mustahkam o'rnasha boshladi. Endilikda men hijobsiz yurgan qizlarga rahm ko'zi bilan qaray boshladim. Hijob - farz! Alloh shunga amr qilgan. Hijobsiz yurgan qizlarning taqdirini ko'z oldimga keltirsam, bir tomondan rahmim keladi, ikkinchi tomondan esa Alloh shu insonlar orasidan menga iymon berganida hamd aytaman.
Shaydoi Jannat
@Hikoyalar ни яқинларингизга ҳам юборинг!
Audio monologlar: @bedorlik kanalida!
Kulguli rasmlar: @uvaxaxa da!
______________
📜📚📖 @Hikoyalar каналига қўшилиш учун 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ни босинг ва OK.
#Ҳикоя
Ногирон боладан сабоқ
Йўлда кетаётиб машаққат билан юраётган болага кўзим тушди. Қўлтиқтаёққа суянган, гавдасини тутолмай чапга-ўнга чайқаларди. Ўн уч-ўн тўрт ёшлар чамасида эди. Болага тикилиб қолгандим, тўсатдан ерга йиқилиб тушди. Югургилаб ёнига бориб, турғизишга уриндим.
Сассиз йиғларди.
– ИншааАллоҳ, бирор еринг оғримагандир,- дедим. – Бўлиб туради, хафа бўлма, болам.
– Хафа бўлмаяпман,- деди.- Аслида кўп ҳам хафа бўлавермайман.
– Лекин нега йиғлаяпсан? –дея сўрадим.
– Қўлим оғриди,- деди.- Шунинг учун кўзимдан ёш чиқиб кетди.
Қараб қўяй деб, кўйлагини сидирдим. Чап қўли билагидан кесилган эди. Шунинг учун бир қўлтиқтаёғини яхши тутолмасди.
Ўрнидан қўзғалиб:
– Кунда бир неча марта йиқилишга одатландим,- деди. – Ўтган йили йиқлиб тушганимда қўлим машина остида қолиб кетганди.
Сўз тополмай қийналдим. Тасалли бериш учун:
– Ўкинма!- дедим.- Бундан ҳам ёмони бўлиши мумкин эди.
Юзимга тикилган кўйи:
– Ўкинмайман,- дея жилмайди. – Аслида мен кўп хафа бўлмайман. Ўксинмайман.
– Бироз олдин ҳам шундай дединг,- дедим. – Нега бунақа деяпсан?
Қалтираётган гавдасини тик тутишга уриниб:
– Чунки мен Аллоҳга ишонаман,- деди.- Унга ишонганлар гўзал вужудли, соғлом бўлмайдиларми? ..
Бу гал индамай қолдим. Бир сўз айтолмасдим...
Табассум билан миннатдорчилик билдириб, ёнимдан узоқлашди...
Қаҳрамон боланинг ортидан қараб “Ажабо, қай биримиз бахтиёр эканмиз?..” дея ўйга ботиб қолдим...
© Умида Адизова таржимаси.
@Hikoyalar ни яқинларингизга ҳам юборинг!
Audio monologlar: @bedorlik kanalida!
Kulguli rasmlar: @uvaxaxa da!
______________
📜📚📖 @Hikoyalar каналига қўшилиш учун 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ни босинг ва OK.
Ногирон боладан сабоқ
Йўлда кетаётиб машаққат билан юраётган болага кўзим тушди. Қўлтиқтаёққа суянган, гавдасини тутолмай чапга-ўнга чайқаларди. Ўн уч-ўн тўрт ёшлар чамасида эди. Болага тикилиб қолгандим, тўсатдан ерга йиқилиб тушди. Югургилаб ёнига бориб, турғизишга уриндим.
Сассиз йиғларди.
– ИншааАллоҳ, бирор еринг оғримагандир,- дедим. – Бўлиб туради, хафа бўлма, болам.
– Хафа бўлмаяпман,- деди.- Аслида кўп ҳам хафа бўлавермайман.
– Лекин нега йиғлаяпсан? –дея сўрадим.
– Қўлим оғриди,- деди.- Шунинг учун кўзимдан ёш чиқиб кетди.
Қараб қўяй деб, кўйлагини сидирдим. Чап қўли билагидан кесилган эди. Шунинг учун бир қўлтиқтаёғини яхши тутолмасди.
Ўрнидан қўзғалиб:
– Кунда бир неча марта йиқилишга одатландим,- деди. – Ўтган йили йиқлиб тушганимда қўлим машина остида қолиб кетганди.
Сўз тополмай қийналдим. Тасалли бериш учун:
– Ўкинма!- дедим.- Бундан ҳам ёмони бўлиши мумкин эди.
Юзимга тикилган кўйи:
– Ўкинмайман,- дея жилмайди. – Аслида мен кўп хафа бўлмайман. Ўксинмайман.
– Бироз олдин ҳам шундай дединг,- дедим. – Нега бунақа деяпсан?
Қалтираётган гавдасини тик тутишга уриниб:
– Чунки мен Аллоҳга ишонаман,- деди.- Унга ишонганлар гўзал вужудли, соғлом бўлмайдиларми? ..
Бу гал индамай қолдим. Бир сўз айтолмасдим...
Табассум билан миннатдорчилик билдириб, ёнимдан узоқлашди...
Қаҳрамон боланинг ортидан қараб “Ажабо, қай биримиз бахтиёр эканмиз?..” дея ўйга ботиб қолдим...
© Умида Адизова таржимаси.
@Hikoyalar ни яқинларингизга ҳам юборинг!
Audio monologlar: @bedorlik kanalida!
Kulguli rasmlar: @uvaxaxa da!
______________
📜📚📖 @Hikoyalar каналига қўшилиш учун 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ни босинг ва OK.
Telegram
Hikoyalar (G&M)
Eng zo'r, sara, tarbiyaviy va sevimli @Hikoyalar shu yerda
📜📚📖 @Hikoyalar kanaliga qo'shilish uchun 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ni bosing va OK.
Bizni aslo tark etmang! Yaxshilari albatta bo'ladi. Biz izlanishdamiz!
📜📚📖 @Hikoyalar kanaliga qo'shilish uchun 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ni bosing va OK.
Bizni aslo tark etmang! Yaxshilari albatta bo'ladi. Biz izlanishdamiz!
❤1
Тунги суҳбат
Нажиб МАҲФУЗ
Ҳатто зиёли кишилар ҳам уни кўчада учратиб қолсалар, ортидан ҳавас билан қараб қолишар, гўё саҳро сайёҳининг кўзига муздек зилол булоқ кўрингани каби нигоҳини узишга куч тополмас эди. Унинг эри тасбеҳ, тамаки ва гул каби майда-чуйдалар сотиш билан шуғулланарди. Турмуш ўртоғи вафот этганида Умму Аббос ҳали қирққаям кирмаган эди: ҳузурли ёш, қўшниларнинг фикрича, аёл бенуқсонлик чўққисини забт этган, унинг вужуди, нафис терисидан кишини мафтун этадиган ўзига хос ифор анқиб туради... Бунинг устига Умму Аббосга мол-мулк мерос қолди, эридан сўнг у уй-жой соҳибасига айланди. Тўғри, уй бир оз нураб қолган, аммо тўрт қаватли, пастки қаватда эса учта дўконча жойлашган. Бу маҳалла кишиларининг кўпчилиги қашшоқ эди, шунинг учун тул қолган Умму Аббос уларнинг кўзига тотли ширинлик бўлакчасидек кўринар, аксар эркаклар уни ўз аёли сифатида кўришни хоҳлашарди. Аммо тақдир бошқачароқ фармойиш берди: Умму Аббоснинг хаёлини банд қилган одам ҳеч кимнинг диққатини тортмайдиган Ҳусайн аравакаш бўлиб чиқди, уям майлику-я, Ҳусайн ҳатто аравачаниям ижарага олган эди. У ўттиз ёшлардаги давангирдай одам эди. Ўзининг қўпол ва муштумзўрлиги билан донг таратган Ҳусайн баҳона топилиши билан, баъзан эса ҳеч бир важ-корсонсиз муштлашишга ҳамиша тайёр турарди. Маҳаллада ёшу қари ундан қўрқишар, ҳеч ким бу одамга рўпара бўлишни истамасди. Шундай соҳибжамол қандай қилиб унинг тузоғига илинганига ҳеч ким тушунмади. Қўшнилар аёлдан ранжидилар, ғийбатини қилдилар ва унинг тутган йўлини нотўғри деб баҳоладилар. Сўнг оғир хўрсинганларича:
– Шўрлик аёл! Бечорагина ўғли Аббос!.. – дедилар ачиниб.
Аббос аёлнинг биринчи эридан бўлган фарзанди. У йигирма ёшлардаги ўта самимий, аммо тентакнамо феълли ўспирин бўлиб, дудоғидан доимо болаларча табассум аримайди. Хаёлчан кўзларида эса сирли ифода балқиб туради. Ҳали ёш эканига қарамай соқол-мўйлов қўйган, уларни эринмай парваришлаб ўстирарди. У таълим олиш учун бошланғич синфга борганида алифбонинг бирорта ҳам ҳарфини эслаб қололмаган. Натижа маълум, бутунлай саводсиз эди. Отаси ўғли ҳаётда йўлини топишига кўмаклашиш мақсадида уйнинг биринчи қаватида ширинликлар, нўхат ва писта сотадиган дўконча очиб берган. Тўғри, Аббос ширинликларни оз-моз сотиб ҳам турарди, бироқ аксариятини болаларга текин тарқатарди. Онаси Ҳусайн аравакашга турмушга чиққанида у бир неча кун қаергадир йўқолиб қолди. Қайтганида эса қўшнилар ундан аҳвол сўрасалар, таъна аралаш бош чайқаб:
– Бошқа одамни отамнинг ўрнида кўролмайман, онамнинг бу иши яхшимас, – деди.
Тентаклиги тутиб қолганида бўлса юқорига — онасининг деразасига қараб баланд овозда қичқирарди:
– Оллоҳ гуноҳингизни афв этсин, Умму Аббос !
Илгарилари кеч тушиши билан у ўзининг галабейини ечиб, оч кўк рангли костюмини кияр, соқол ва мўйловини ҳафсала билан силлиқлаб тарар, бошига попукли ҳожидўпписини қўндириб, қўлига ҳассасини оларди-да, дўкончани қулфлаб, сайр қилиб келгани жўнарди. У йўлида учраган ҳар бир одам билан қуюқ сўрашарди. Оғзига қанд бўлагини солиб олиб, деярли бутун кеча давомида беҳад бахтиёр кўринишда тентиб юрарди. Онаси турмушга чиққанидан кейин ҳам бу одатини ўзгартирмади, аммо дўкончага бутунлай кўчиб ўтди. Онаси ўғлининг ўжарлигини билгани учун бунга қаршилик қилмади. Тунги саёҳатлари пайтида ўғли бирон нохушликка дучор бўлиши мумкинлигидан Умму Аббос қўрқмасди, ҳамиша фаришталар ўғлимни асрайди, дея таъкидларди.
Ҳусайн кунларнинг бирида дўкончага кириб келди. Аббос кутилмаган меҳмонга тик боқиб, овозини кўтариб очиқчасига деди:
– Чиқиб кет, сени кўришни истамайман!
– Ахир мен ўгай бўлса ҳам сенинг отангман-ку! – деди Ҳусайн ғазаби қайнаб тутаққанича.
Одамлар жанжал авж олиб кетмасидан уларни ажратишга ошиқишди. Ҳусайнни тинчлантиришга уриниб, ўспиринни ҳимоя қилишди. Умму Аббос бу ҳолдан жуда ранжиди, оҳу кўзларида ёш ялтиради. Чунки Аббос унинг ягона фарзанди эди. Шу билан бирга Аббоснинг чиройли юзи онасига жуда ўхшаб кетарди. Онаси эса уни ҳаддан ортиқ яхши кўрарди.
Ҳусайн уйланганидан сўнг янада қўпол ва жаҳлдор бўлиб қолди. У улфатларини тез-тез меҳмонга чорлаб турар, улар билан хурмачасидан тошгунича ичарди. Оёғида зўрға т
Нажиб МАҲФУЗ
Ҳатто зиёли кишилар ҳам уни кўчада учратиб қолсалар, ортидан ҳавас билан қараб қолишар, гўё саҳро сайёҳининг кўзига муздек зилол булоқ кўрингани каби нигоҳини узишга куч тополмас эди. Унинг эри тасбеҳ, тамаки ва гул каби майда-чуйдалар сотиш билан шуғулланарди. Турмуш ўртоғи вафот этганида Умму Аббос ҳали қирққаям кирмаган эди: ҳузурли ёш, қўшниларнинг фикрича, аёл бенуқсонлик чўққисини забт этган, унинг вужуди, нафис терисидан кишини мафтун этадиган ўзига хос ифор анқиб туради... Бунинг устига Умму Аббосга мол-мулк мерос қолди, эридан сўнг у уй-жой соҳибасига айланди. Тўғри, уй бир оз нураб қолган, аммо тўрт қаватли, пастки қаватда эса учта дўконча жойлашган. Бу маҳалла кишиларининг кўпчилиги қашшоқ эди, шунинг учун тул қолган Умму Аббос уларнинг кўзига тотли ширинлик бўлакчасидек кўринар, аксар эркаклар уни ўз аёли сифатида кўришни хоҳлашарди. Аммо тақдир бошқачароқ фармойиш берди: Умму Аббоснинг хаёлини банд қилган одам ҳеч кимнинг диққатини тортмайдиган Ҳусайн аравакаш бўлиб чиқди, уям майлику-я, Ҳусайн ҳатто аравачаниям ижарага олган эди. У ўттиз ёшлардаги давангирдай одам эди. Ўзининг қўпол ва муштумзўрлиги билан донг таратган Ҳусайн баҳона топилиши билан, баъзан эса ҳеч бир важ-корсонсиз муштлашишга ҳамиша тайёр турарди. Маҳаллада ёшу қари ундан қўрқишар, ҳеч ким бу одамга рўпара бўлишни истамасди. Шундай соҳибжамол қандай қилиб унинг тузоғига илинганига ҳеч ким тушунмади. Қўшнилар аёлдан ранжидилар, ғийбатини қилдилар ва унинг тутган йўлини нотўғри деб баҳоладилар. Сўнг оғир хўрсинганларича:
– Шўрлик аёл! Бечорагина ўғли Аббос!.. – дедилар ачиниб.
Аббос аёлнинг биринчи эридан бўлган фарзанди. У йигирма ёшлардаги ўта самимий, аммо тентакнамо феълли ўспирин бўлиб, дудоғидан доимо болаларча табассум аримайди. Хаёлчан кўзларида эса сирли ифода балқиб туради. Ҳали ёш эканига қарамай соқол-мўйлов қўйган, уларни эринмай парваришлаб ўстирарди. У таълим олиш учун бошланғич синфга борганида алифбонинг бирорта ҳам ҳарфини эслаб қололмаган. Натижа маълум, бутунлай саводсиз эди. Отаси ўғли ҳаётда йўлини топишига кўмаклашиш мақсадида уйнинг биринчи қаватида ширинликлар, нўхат ва писта сотадиган дўконча очиб берган. Тўғри, Аббос ширинликларни оз-моз сотиб ҳам турарди, бироқ аксариятини болаларга текин тарқатарди. Онаси Ҳусайн аравакашга турмушга чиққанида у бир неча кун қаергадир йўқолиб қолди. Қайтганида эса қўшнилар ундан аҳвол сўрасалар, таъна аралаш бош чайқаб:
– Бошқа одамни отамнинг ўрнида кўролмайман, онамнинг бу иши яхшимас, – деди.
Тентаклиги тутиб қолганида бўлса юқорига — онасининг деразасига қараб баланд овозда қичқирарди:
– Оллоҳ гуноҳингизни афв этсин, Умму Аббос !
Илгарилари кеч тушиши билан у ўзининг галабейини ечиб, оч кўк рангли костюмини кияр, соқол ва мўйловини ҳафсала билан силлиқлаб тарар, бошига попукли ҳожидўпписини қўндириб, қўлига ҳассасини оларди-да, дўкончани қулфлаб, сайр қилиб келгани жўнарди. У йўлида учраган ҳар бир одам билан қуюқ сўрашарди. Оғзига қанд бўлагини солиб олиб, деярли бутун кеча давомида беҳад бахтиёр кўринишда тентиб юрарди. Онаси турмушга чиққанидан кейин ҳам бу одатини ўзгартирмади, аммо дўкончага бутунлай кўчиб ўтди. Онаси ўғлининг ўжарлигини билгани учун бунга қаршилик қилмади. Тунги саёҳатлари пайтида ўғли бирон нохушликка дучор бўлиши мумкинлигидан Умму Аббос қўрқмасди, ҳамиша фаришталар ўғлимни асрайди, дея таъкидларди.
Ҳусайн кунларнинг бирида дўкончага кириб келди. Аббос кутилмаган меҳмонга тик боқиб, овозини кўтариб очиқчасига деди:
– Чиқиб кет, сени кўришни истамайман!
– Ахир мен ўгай бўлса ҳам сенинг отангман-ку! – деди Ҳусайн ғазаби қайнаб тутаққанича.
Одамлар жанжал авж олиб кетмасидан уларни ажратишга ошиқишди. Ҳусайнни тинчлантиришга уриниб, ўспиринни ҳимоя қилишди. Умму Аббос бу ҳолдан жуда ранжиди, оҳу кўзларида ёш ялтиради. Чунки Аббос унинг ягона фарзанди эди. Шу билан бирга Аббоснинг чиройли юзи онасига жуда ўхшаб кетарди. Онаси эса уни ҳаддан ортиқ яхши кўрарди.
Ҳусайн уйланганидан сўнг янада қўпол ва жаҳлдор бўлиб қолди. У улфатларини тез-тез меҳмонга чорлаб турар, улар билан хурмачасидан тошгунича ичарди. Оёғида зўрға т
ик туриб, хунук овозини баралла қўйиб қўшиқ айтарди.
Аббос уни бундай ёввойи ҳолатда кўриб, дўконидан кўчага чиқар, тепага, онасининг деразасига қарата баланд овозда ҳар доимгидай қичқирарди:
– Оллоҳ гуноҳларингизни афв этсин, Умму Аббос!
Бир куни гарчанд Умму Аббоснинг деразаси ёпиқ бўлса-да, унинг хонасидан кўчага шовқин-сурон ва хириллаган қичқириқлар эшитилди:
– Бу уйда мен хўжайинман, ҳамма нарса менга тегишли!
Илгарилари ҳамма фақат ҳурмат ва муҳаббат билан қараган аёлга ҳақорат ва пўписалар довули ёғилаётганини эшитган қўшнилар бир-биридан:
– Нима гап? – деб сўрадилар.
– Ҳусайн бунчалар ғазабда эканининг сабаби пулга бориб тақалади, – жавоб берди шу ерда яшовчилардан бири. – Ахир уларнинг ягона даромади — бино ижарасидан йиғиладиган пуллар. Уй эса аёлга тегишли.
Олдинлари Умму Аббос оқ рангли узун ёпинчиғини елкасига ташлаб кўча айланишга чиқар, теваракдаги одамларга виқор тўла нигоҳлари билан боқиб ўтарди. Бироқ у энди ҳатто қўшнилар билан сўрашгани ҳам уйдан чиқмай қўйди.
Ҳусайн дўқ-пўписа билан хотинидан пул ундиришда давом этарди, аммо у бунга қаноатланмасдан бир куни маст ҳолда Аббоснинг дўконига тушди. Овозини кўтариб, бад феълини намойиш қила бошлади:
– Ҳой, етимча! Ўлиб кетган отангдан сенга ҳеч бўлмаса бирон чақа мерос қолгандир-а? Яхшиликча айт, пулларинг қаерда?
Аббос унга ҳатто ўгирилиб ҳам қарамади, гўёки ён-верида кимса йўқдай. Ҳамиша дўконча олдида ўйнаб юрадиган болакайлар бўлса тумтарақай бўлиб қочиб қолишди.
– Ё сен ҳам барча шу уйда яшовчи кишилар сингари ижара пули тўла ёки бу ердан қорангни ўчир! – йигитга бақира бошлади Ҳусайн.
Шунда сут сотувчи Байюми уни тинчлантириш учун ёрдамга ошиқди. Худо асрасин-у, тағин бу одам жаҳл устида бирон гуноҳ иш қилиб қўймасин. Шу сабаб унга яхши гапириб дўкондан олиб чиқиб кетди. Аммо Ҳусайн ҳалиям тили тутилганича Байюмининг юзига сўлак сачратиб, дўконга қараб бақиришда давом этарди:
– Тентак, ярамас, ҳароми!
Кечки пайт Аббос юзидаги ҳеч ўзгармайдиган беозор ифода билан ўзи учун одатга айланган сайрга йўл олди. Йўлида учраганларга ёқимли жилмайиб, илиқ сўзлар билан сўрашиб ўтарди. Ҳусайн тағин хотинига пўписа қилишга жон-жаҳди билан киришди. У хотинидан уй ва дўконларни ўз номига ўтказишни талаб қилаётганди. Низо борган сари аланга олар, жанжал бутун маҳаллага овоза бўлганди. Баъзилар аёлга маънан кўмакка интилдилар. Умму Аббос қўшниларга аччиқ қисматидан нолиб йиғлади. Раҳмдил кишилар Ҳусайн билан ўртасига тушмоқчи ҳам бўлдилар, бироқ эр-хотиннинг ўртасига эсини еган тушади деб ўйладиларми, ҳар қалай ниятларини амалга оширмадилар — Ҳусайннинг қаҳридан қўрқишди. Ахир у яқиндагина қўшниси Кармаллнинг адабини берганди. Чунки у Умму Аббос берган пулларни ўғлига етказишга кўмаклашган эди. Аббосга пул бергани учун ярим тунда бахтиқаро аёлга калтак ёғилди, энг беадаб сўкишлар билан ҳақоратланди. Бечора йиғлай-йиғлай бундай яшашда давом этиш мумкин эмас, деган қарорга келди...
Тонготар сукунатини даҳшатли чинқириқ овози тилка-пора қилди. Ширин уйқуда ётган одамлар қичқириқ қаердан келганини билиш учун дераза тавақаларини ланг очдилар. Кўплар ўша жойга боришга отландилар. Тунчироқ ёруғида бангихона олдида қўрқувдан қалтираб турган сут сотувчи Байюмини кўрдилар. У маҳаллада ҳаммадан олдин уйғонар, ҳали тонг ёришмасидан идишини кўтариб сутга чиқарди. Бу одам нега бунчалар қўрқди экан? Қарасалар, ундан сал нарида Ҳусайн ётарди. Бошининг остида қон ҳалқоб бўлиб тўпланиб қолганди. Танаси худди қопдай чўзилиб ҳаракатсиз думалаб ётарди.
Бутун маҳалла ғалаёнга келди. Дарҳол полициячилар етиб келишиб, тергов бошладилар. Терговчилар ишни синчиклаб ўрганишар, ҳар бир гумонни текширишарди. Биринчи бўлиб Кармаллни чақиришди. Чунки у Ҳусайннинг ҳақоратлари қурбони бўлган охирги одам эди. Кейин марҳумнинг ўнга яқин дўст-улфатлари, сўнг адоватда бўлган кишилари, Умму Аббос, ижарада турганлар, сутчи Байюмининг ўзини ҳам сўроқ қилдилар. Аммо уларнинг ҳаммаси бутунлай айбсиз эканликларини исботлашнинг уддасидан чиқишди. Ҳатто Аббосни ҳам терговга чақиришди. Йигит жиноят юз берган вақтда қаерда бўлгани ҳақидаги саволга гўллик билан жилмайиб, жавоб берди:
– Хизр билан
Аббос уни бундай ёввойи ҳолатда кўриб, дўконидан кўчага чиқар, тепага, онасининг деразасига қарата баланд овозда ҳар доимгидай қичқирарди:
– Оллоҳ гуноҳларингизни афв этсин, Умму Аббос!
Бир куни гарчанд Умму Аббоснинг деразаси ёпиқ бўлса-да, унинг хонасидан кўчага шовқин-сурон ва хириллаган қичқириқлар эшитилди:
– Бу уйда мен хўжайинман, ҳамма нарса менга тегишли!
Илгарилари ҳамма фақат ҳурмат ва муҳаббат билан қараган аёлга ҳақорат ва пўписалар довули ёғилаётганини эшитган қўшнилар бир-биридан:
– Нима гап? – деб сўрадилар.
– Ҳусайн бунчалар ғазабда эканининг сабаби пулга бориб тақалади, – жавоб берди шу ерда яшовчилардан бири. – Ахир уларнинг ягона даромади — бино ижарасидан йиғиладиган пуллар. Уй эса аёлга тегишли.
Олдинлари Умму Аббос оқ рангли узун ёпинчиғини елкасига ташлаб кўча айланишга чиқар, теваракдаги одамларга виқор тўла нигоҳлари билан боқиб ўтарди. Бироқ у энди ҳатто қўшнилар билан сўрашгани ҳам уйдан чиқмай қўйди.
Ҳусайн дўқ-пўписа билан хотинидан пул ундиришда давом этарди, аммо у бунга қаноатланмасдан бир куни маст ҳолда Аббоснинг дўконига тушди. Овозини кўтариб, бад феълини намойиш қила бошлади:
– Ҳой, етимча! Ўлиб кетган отангдан сенга ҳеч бўлмаса бирон чақа мерос қолгандир-а? Яхшиликча айт, пулларинг қаерда?
Аббос унга ҳатто ўгирилиб ҳам қарамади, гўёки ён-верида кимса йўқдай. Ҳамиша дўконча олдида ўйнаб юрадиган болакайлар бўлса тумтарақай бўлиб қочиб қолишди.
– Ё сен ҳам барча шу уйда яшовчи кишилар сингари ижара пули тўла ёки бу ердан қорангни ўчир! – йигитга бақира бошлади Ҳусайн.
Шунда сут сотувчи Байюми уни тинчлантириш учун ёрдамга ошиқди. Худо асрасин-у, тағин бу одам жаҳл устида бирон гуноҳ иш қилиб қўймасин. Шу сабаб унга яхши гапириб дўкондан олиб чиқиб кетди. Аммо Ҳусайн ҳалиям тили тутилганича Байюмининг юзига сўлак сачратиб, дўконга қараб бақиришда давом этарди:
– Тентак, ярамас, ҳароми!
Кечки пайт Аббос юзидаги ҳеч ўзгармайдиган беозор ифода билан ўзи учун одатга айланган сайрга йўл олди. Йўлида учраганларга ёқимли жилмайиб, илиқ сўзлар билан сўрашиб ўтарди. Ҳусайн тағин хотинига пўписа қилишга жон-жаҳди билан киришди. У хотинидан уй ва дўконларни ўз номига ўтказишни талаб қилаётганди. Низо борган сари аланга олар, жанжал бутун маҳаллага овоза бўлганди. Баъзилар аёлга маънан кўмакка интилдилар. Умму Аббос қўшниларга аччиқ қисматидан нолиб йиғлади. Раҳмдил кишилар Ҳусайн билан ўртасига тушмоқчи ҳам бўлдилар, бироқ эр-хотиннинг ўртасига эсини еган тушади деб ўйладиларми, ҳар қалай ниятларини амалга оширмадилар — Ҳусайннинг қаҳридан қўрқишди. Ахир у яқиндагина қўшниси Кармаллнинг адабини берганди. Чунки у Умму Аббос берган пулларни ўғлига етказишга кўмаклашган эди. Аббосга пул бергани учун ярим тунда бахтиқаро аёлга калтак ёғилди, энг беадаб сўкишлар билан ҳақоратланди. Бечора йиғлай-йиғлай бундай яшашда давом этиш мумкин эмас, деган қарорга келди...
Тонготар сукунатини даҳшатли чинқириқ овози тилка-пора қилди. Ширин уйқуда ётган одамлар қичқириқ қаердан келганини билиш учун дераза тавақаларини ланг очдилар. Кўплар ўша жойга боришга отландилар. Тунчироқ ёруғида бангихона олдида қўрқувдан қалтираб турган сут сотувчи Байюмини кўрдилар. У маҳаллада ҳаммадан олдин уйғонар, ҳали тонг ёришмасидан идишини кўтариб сутга чиқарди. Бу одам нега бунчалар қўрқди экан? Қарасалар, ундан сал нарида Ҳусайн ётарди. Бошининг остида қон ҳалқоб бўлиб тўпланиб қолганди. Танаси худди қопдай чўзилиб ҳаракатсиз думалаб ётарди.
Бутун маҳалла ғалаёнга келди. Дарҳол полициячилар етиб келишиб, тергов бошладилар. Терговчилар ишни синчиклаб ўрганишар, ҳар бир гумонни текширишарди. Биринчи бўлиб Кармаллни чақиришди. Чунки у Ҳусайннинг ҳақоратлари қурбони бўлган охирги одам эди. Кейин марҳумнинг ўнга яқин дўст-улфатлари, сўнг адоватда бўлган кишилари, Умму Аббос, ижарада турганлар, сутчи Байюмининг ўзини ҳам сўроқ қилдилар. Аммо уларнинг ҳаммаси бутунлай айбсиз эканликларини исботлашнинг уддасидан чиқишди. Ҳатто Аббосни ҳам терговга чақиришди. Йигит жиноят юз берган вақтда қаерда бўлгани ҳақидаги саволга гўллик билан жилмайиб, жавоб берди:
– Хизр билан
.
Терговчи Хизр кимлиги билан қизиқиб қолди.
– Наҳотки йўлини йўқотганларнинг ҳомийси бўлган ҳазрати Хизр ҳақида эшитмагансиз?! – деди у ғоят аҳмоқона илжайиб.
Одамлар Аббоснинг тунги сайрлари ҳақида билишарди, у одатда сандироқлайдиган жойлар, унинг бир оз тентаклиги хусусида гувоҳлик бердилар. Шунинг учун ҳам уни қотиллик алоқадор деб бўлмайди.
Иш боши берк кўчага кириб қолди, жиноят очилмади. Битта хулоса аниқ бўлди: Ҳусайннинг боши қандайдир ўткир буюм билан ёрилган, натижа эса ўлим билан тугаган. Тўғрисини айтганда, марҳумга ҳеч ким ачинмади, фақат одамлар бир-биридан қотил кимлигини суриштиришди. Бу ҳодиса анча вақтгача қўшниларнинг суҳбатларида асосий мавзулигича қолди.
Олдинига Аббос энди онасининг уйига қайтади деб ўйлашаётганди, аммо бундай бўлмади. Аёл қаттиқ қайғуга ботиб, ҳасрат чекди. Шунча кўргиликларига қарамасдан гўзаллиги олдинги шукуҳини сақлаб қолди. Умму Аббос тағин мағрур ва мафтункор нигоҳ ташлаб кўчаларда юрадиган бўлди.
Бу ўз самарасини бериб, қўлини сўровчи талабгор ҳам топилди. Ёш эркак, ҳали ўттизга ҳам кирмаган, қассоблик билан кун кечирадиган камбағал бир киши соҳибжамолнинг юрагини забт этди. Уни Абду дейишарди. Келишган, мўмин-қобил, ҳалол йигит. Одамлар ҳайрон бўлдилар: “Наҳотки Умму Аббос ўзининг аччиқ кечмишини унутган бўлса?” Кўз очиб юмадиган фурсат ўтмасидан Абду унинг эрига айланди. Шунга нима бўлибди, балки Яратган уни ўтмишдаги уқубатлари учун яхшилик билан тақдирламоқчидир. Бироқ турли гумон ва мишмишлар тарқай бошлади: Ҳусайннинг сирли ўлими Абду билан алоқадор эмасмикин?
Аббос яна олдинги гапини такрорлади:
– Отамнинг ўрнида бошқа кишининг бўлиши яхши эмас.
У яна кўчага чиқиб, тепага қараб баланд овозда қичқирадиган бўлди:
– Оллоҳ гуноҳларингизни афв этсин, Умму Аббос!
Ваҳимали мишмишлар полицияга қадар етиб борди. Натижада яна тергов иши очилди. Умму Аббос ва унинг янги эрини сўроқ қилишди, аммо ҳеч нима ойдинлашмади. Жумбоқ ечимсиз қолди.
Абдунинг табиати тилла эди — хотинига ҳурмат билан муносабатда бўларди, ундан меҳр-муҳаббатини дариғ тутмасди. Даставвал Аббосга хайрихоҳлигини намоён қилди, бироқ йигит унинг бу истагини қатъий рад этди.
– Мени ўз ҳолимга қўй, – деди у чўрт кесиб.
Шунга қарамасдан ўгай отаси у ҳақда қайғуриш ва ташвишланишда давом этди. У Умму Аббос ўғлини яшаш учун зарур воситалар билан таъминлаяптими-йўқми, назорат қилиб турарди. Бу орада Абду амалда анча журъатли ва мулоҳазакор эканлигини кўрсатди. У рафиқаси, яъни уй бекасига бинонинг эски ҳовлисини сотишни таклиф қилди. Унинг пулига эса уйни таъмирлаш ва яна бир қават қуриш мумкинлиги таклифини киритди. Умму Аббос унга бутунлай ишонадиган бўлди. Эрининг маслаҳатларига қулоқ тутарди. Ижарадан келадиган даромад анчагина кўпайди. Одамлар Абдунинг уддабурон эканлигига қойил қолдилар: “Буни ҳақиқий инсон деса бўлади!” Ҳатто бир куни Аббос кечки сайрдан олдин енгил тамадди қилиш учун сут-қатиқ дўконига кирганида Байюми унга деди:
– Сенинг қалбинг фаришталарники каби топ-тоза, Аббос! Лекин нимага Абдудек олийжаноб инсондан ўзингни олиб қочасан?
Аббос гўё саволни эшитмаган каби янги ивитилган қатиқни лаззатланиб ичишда давом этди. Жавоб бермади.
– Нима, сен кўнгилчан ва яхши одамларни ёқтирмайсанми? – қайтадан гап бошлади Байюми.
Аббос шошмасдан Байюмига бўшаган косани узатди ва кўзига хотиржам тикилиб таъкидлади:
– Баттол у. Қассобхонасида гўштни қандай нимталашини кўрганингизда эди.
Бир қанча вақт ўтди. Абду нафақат хотини ва ўгай ўғлига ҳиммат кўрсатар, балки ўзининг оила аъзоларига ҳам яхшилик қилишдан чарчамасди. Умму Аббоснинг уйида биронта хона бўшаши билан қариндошларидан кимнидир ижарага қўярди. Агар қариндоши камбағалроқ бўлса, хотинидан рухсат олиб ижара ҳақини туширарди. Онаси ва синглисини бу хонадонга бошлаб келгунига қадар ҳаммаси яхши эди. Навбатдаги ижарачи чиқиб кетганидан сўнг ўша уйга онаси ва синглисини кўчириб келди. Қўшнилар бу ҳақда ҳатто мақол тўқий бошладилар: дарахт ковагидан олган қўлингдаги асал ширин албатта, бироқ арилар устингга қора булутдек ёпирилиши ҳам бор.
Терговчи Хизр кимлиги билан қизиқиб қолди.
– Наҳотки йўлини йўқотганларнинг ҳомийси бўлган ҳазрати Хизр ҳақида эшитмагансиз?! – деди у ғоят аҳмоқона илжайиб.
Одамлар Аббоснинг тунги сайрлари ҳақида билишарди, у одатда сандироқлайдиган жойлар, унинг бир оз тентаклиги хусусида гувоҳлик бердилар. Шунинг учун ҳам уни қотиллик алоқадор деб бўлмайди.
Иш боши берк кўчага кириб қолди, жиноят очилмади. Битта хулоса аниқ бўлди: Ҳусайннинг боши қандайдир ўткир буюм билан ёрилган, натижа эса ўлим билан тугаган. Тўғрисини айтганда, марҳумга ҳеч ким ачинмади, фақат одамлар бир-биридан қотил кимлигини суриштиришди. Бу ҳодиса анча вақтгача қўшниларнинг суҳбатларида асосий мавзулигича қолди.
Олдинига Аббос энди онасининг уйига қайтади деб ўйлашаётганди, аммо бундай бўлмади. Аёл қаттиқ қайғуга ботиб, ҳасрат чекди. Шунча кўргиликларига қарамасдан гўзаллиги олдинги шукуҳини сақлаб қолди. Умму Аббос тағин мағрур ва мафтункор нигоҳ ташлаб кўчаларда юрадиган бўлди.
Бу ўз самарасини бериб, қўлини сўровчи талабгор ҳам топилди. Ёш эркак, ҳали ўттизга ҳам кирмаган, қассоблик билан кун кечирадиган камбағал бир киши соҳибжамолнинг юрагини забт этди. Уни Абду дейишарди. Келишган, мўмин-қобил, ҳалол йигит. Одамлар ҳайрон бўлдилар: “Наҳотки Умму Аббос ўзининг аччиқ кечмишини унутган бўлса?” Кўз очиб юмадиган фурсат ўтмасидан Абду унинг эрига айланди. Шунга нима бўлибди, балки Яратган уни ўтмишдаги уқубатлари учун яхшилик билан тақдирламоқчидир. Бироқ турли гумон ва мишмишлар тарқай бошлади: Ҳусайннинг сирли ўлими Абду билан алоқадор эмасмикин?
Аббос яна олдинги гапини такрорлади:
– Отамнинг ўрнида бошқа кишининг бўлиши яхши эмас.
У яна кўчага чиқиб, тепага қараб баланд овозда қичқирадиган бўлди:
– Оллоҳ гуноҳларингизни афв этсин, Умму Аббос!
Ваҳимали мишмишлар полицияга қадар етиб борди. Натижада яна тергов иши очилди. Умму Аббос ва унинг янги эрини сўроқ қилишди, аммо ҳеч нима ойдинлашмади. Жумбоқ ечимсиз қолди.
Абдунинг табиати тилла эди — хотинига ҳурмат билан муносабатда бўларди, ундан меҳр-муҳаббатини дариғ тутмасди. Даставвал Аббосга хайрихоҳлигини намоён қилди, бироқ йигит унинг бу истагини қатъий рад этди.
– Мени ўз ҳолимга қўй, – деди у чўрт кесиб.
Шунга қарамасдан ўгай отаси у ҳақда қайғуриш ва ташвишланишда давом этди. У Умму Аббос ўғлини яшаш учун зарур воситалар билан таъминлаяптими-йўқми, назорат қилиб турарди. Бу орада Абду амалда анча журъатли ва мулоҳазакор эканлигини кўрсатди. У рафиқаси, яъни уй бекасига бинонинг эски ҳовлисини сотишни таклиф қилди. Унинг пулига эса уйни таъмирлаш ва яна бир қават қуриш мумкинлиги таклифини киритди. Умму Аббос унга бутунлай ишонадиган бўлди. Эрининг маслаҳатларига қулоқ тутарди. Ижарадан келадиган даромад анчагина кўпайди. Одамлар Абдунинг уддабурон эканлигига қойил қолдилар: “Буни ҳақиқий инсон деса бўлади!” Ҳатто бир куни Аббос кечки сайрдан олдин енгил тамадди қилиш учун сут-қатиқ дўконига кирганида Байюми унга деди:
– Сенинг қалбинг фаришталарники каби топ-тоза, Аббос! Лекин нимага Абдудек олийжаноб инсондан ўзингни олиб қочасан?
Аббос гўё саволни эшитмаган каби янги ивитилган қатиқни лаззатланиб ичишда давом этди. Жавоб бермади.
– Нима, сен кўнгилчан ва яхши одамларни ёқтирмайсанми? – қайтадан гап бошлади Байюми.
Аббос шошмасдан Байюмига бўшаган косани узатди ва кўзига хотиржам тикилиб таъкидлади:
– Баттол у. Қассобхонасида гўштни қандай нимталашини кўрганингизда эди.
Бир қанча вақт ўтди. Абду нафақат хотини ва ўгай ўғлига ҳиммат кўрсатар, балки ўзининг оила аъзоларига ҳам яхшилик қилишдан чарчамасди. Умму Аббоснинг уйида биронта хона бўшаши билан қариндошларидан кимнидир ижарага қўярди. Агар қариндоши камбағалроқ бўлса, хотинидан рухсат олиб ижара ҳақини туширарди. Онаси ва синглисини бу хонадонга бошлаб келгунига қадар ҳаммаси яхши эди. Навбатдаги ижарачи чиқиб кетганидан сўнг ўша уйга онаси ва синглисини кўчириб келди. Қўшнилар бу ҳақда ҳатто мақол тўқий бошладилар: дарахт ковагидан олган қўлингдаги асал ширин албатта, бироқ арилар устингга қора булутдек ёпирилиши ҳам бор.
Гапнинг нафсиламрини айтганда, кутилмаганда уйига қайнанасининг кўчиб келиши Умму Аббосга шавқ олиб келмади, аммо ҳеч нима қилолмади ҳам. Унга бир нарса равшан эди: бошқарув жилови энди қўлидан чиқиб кетди, ортиқ бу ерда бекалик қила олмайди. Чунки қайнанаси ҳаммасини ўз қўлига олганди. Бечора аёл ўзини бутунлай кераксиздек ҳис қилди.
Бир куни у уйнинг пастки қаватидаги учта дўкондан иккитасининг девори нураб дарз кетганини пайқаб қолди. Иккита дўкончани таъмирлаб, битта катта магазинга айлантирдилар. Пештахта ойналари остида бузоқ ва қўйларнинг нимталанмаган гўштлари пайдо бўлди. Абду бу ерга қўшни маҳалладаги бечораҳол қассобхонаси кўчириб келганди. Магазин очилиши муносабати билан дуо ўқиб, баланд овозда Оллоҳга шукрона айтди. Ахир Парвардигор унга қонуний бойлик ато қилди.
Қўшниларнинг суҳбатларига яна миш-миш оралади:
– Бу одам ҳалоллик ва олийҳимматлилик тимсоли, – таъкидлади биттаси.
– Йўқ, у иккинчи Ҳусайн, фақат бу виждонсизлигини юмшоқлик билан амалга оширади, худди уйқусираган одамни аллалаган каби, – эътироз билдирди бошқаси.
Кимдир унинг олийжаноблигидан шубҳаланди, кимдир эса ҳасаддан ич-этини еди.
Абду сезиларли даражада ўзгарди, кўзларидаги беозорлик ўрнини ўзига ишонч эгаллади. Одатий мулойимлик чекиниб, қатъийлик ва дадиллик пайдо бўлди. У молиявий муваффақиятга эришди, йирик дўкондорга айланди. Бу қатъийлик ва дадиллик савдо ишларидагина акс этмади, у уйда ҳам ўзини шундай тутадиган бўлди. Умму Аббос қайнанаси ва қайнсинглиси билан низога борса, кескин туриб аёлнинг ақлини киритиб қўярди. Аёл унинг қаҳридан қаттиқ қўрқарди, чунки у Абдунинг латиф ва юмшоқ муомаласига ўрганиб қолганди. Умму Аббос чуқур изтиробга тушди. Оилавий муносабатлари тоқат қилиб бўлмайдиган даражада ёмон аҳволга келиб қолди. Ниҳоят у йўқотган ҳуқуқларини ўзига қайтаришга уриниб кўришга аҳд қилди.
– Мен ўз уйимда бегоналарсиз бемалол яшашни истайман, – деб маълумлади у эрига.
– Истаётган бўлсанг, кетавер, тўрт томонинг қибла! – ўйлаб ўтирмасдан жавоб берди Абду овозини кўтариб.
Умму Аббос қулоқларига ишонмади.
– Бу менинг уйим, – овози ўзгариб айюҳаннос сола бошлади у, – аксинча, уруғ-аймоғинг бу ердан қорасини ўчиришсин!
Жанжал бошланиб, аёллар тўсатдан ёқалашиб кетдилар. Абду онасини хафа қилишни истамасди. Шу сабаб хотинига ташланди, уни уриб-калтаклаб, итариб-итариб уйдан чиқариб юборди. Умму Аббос сўппайганича кўчада қолди. Яхшиям унга бечораҳол бир оила бошпана берди, булар биринчи эрининг узоқ қариндошлари эди. Бу можаро ҳаммага ёмон таъсир қилди. Аббос онасининг янги манзилгоҳига бориб, баланд овозда қичқирди:
– Оллоҳ гуноҳларингизни афв этсин, Умму Аббос !
Қўшнилар нима қилишни билишмасди. Улар бошларига ташвиш орттиришдан қўрқиб, пичирлаб гаплашишарди. Ахир Абду обрўли инсон, унинг ғазаби билан ўйин қилиб бўлмайди. Кимдир судга мурожаат қилиш таклифини киритди, аммо ҳамма ўзининг тинчи бузилишидан хавфсирарди. Фақат Аббосгина Абдуга очиқчасига ҳазар қилиб қарарди. Оқибат унинг бу қарашлари Абдунинг жонига тегиб, кун кўриши учун Аббосга пул беришни тўхтатди.
– Эси пастнинг қўлига пул бериш бефойда, – деди у ҳаммага эшиттириб. – Исталган бирингиз, – давом этди у можаронинг холис кузатувчиларига юзланиб, – мана бу овсардан кўра пулларга кўпроқ ҳақлисиз.
Одамлар бўлса, эчки ва қўйнинг нимталанмаган гўштлари тўла пешойнага тикилиб қолишди. Ичларида: “Бу фаровонлик ва дабдабага ким туфайли эришганини унутиб қўйди чоғи?” деган саволга тўхталардилар.
Бир куни у уйнинг пастки қаватидаги учта дўкондан иккитасининг девори нураб дарз кетганини пайқаб қолди. Иккита дўкончани таъмирлаб, битта катта магазинга айлантирдилар. Пештахта ойналари остида бузоқ ва қўйларнинг нимталанмаган гўштлари пайдо бўлди. Абду бу ерга қўшни маҳалладаги бечораҳол қассобхонаси кўчириб келганди. Магазин очилиши муносабати билан дуо ўқиб, баланд овозда Оллоҳга шукрона айтди. Ахир Парвардигор унга қонуний бойлик ато қилди.
Қўшниларнинг суҳбатларига яна миш-миш оралади:
– Бу одам ҳалоллик ва олийҳимматлилик тимсоли, – таъкидлади биттаси.
– Йўқ, у иккинчи Ҳусайн, фақат бу виждонсизлигини юмшоқлик билан амалга оширади, худди уйқусираган одамни аллалаган каби, – эътироз билдирди бошқаси.
Кимдир унинг олийжаноблигидан шубҳаланди, кимдир эса ҳасаддан ич-этини еди.
Абду сезиларли даражада ўзгарди, кўзларидаги беозорлик ўрнини ўзига ишонч эгаллади. Одатий мулойимлик чекиниб, қатъийлик ва дадиллик пайдо бўлди. У молиявий муваффақиятга эришди, йирик дўкондорга айланди. Бу қатъийлик ва дадиллик савдо ишларидагина акс этмади, у уйда ҳам ўзини шундай тутадиган бўлди. Умму Аббос қайнанаси ва қайнсинглиси билан низога борса, кескин туриб аёлнинг ақлини киритиб қўярди. Аёл унинг қаҳридан қаттиқ қўрқарди, чунки у Абдунинг латиф ва юмшоқ муомаласига ўрганиб қолганди. Умму Аббос чуқур изтиробга тушди. Оилавий муносабатлари тоқат қилиб бўлмайдиган даражада ёмон аҳволга келиб қолди. Ниҳоят у йўқотган ҳуқуқларини ўзига қайтаришга уриниб кўришга аҳд қилди.
– Мен ўз уйимда бегоналарсиз бемалол яшашни истайман, – деб маълумлади у эрига.
– Истаётган бўлсанг, кетавер, тўрт томонинг қибла! – ўйлаб ўтирмасдан жавоб берди Абду овозини кўтариб.
Умму Аббос қулоқларига ишонмади.
– Бу менинг уйим, – овози ўзгариб айюҳаннос сола бошлади у, – аксинча, уруғ-аймоғинг бу ердан қорасини ўчиришсин!
Жанжал бошланиб, аёллар тўсатдан ёқалашиб кетдилар. Абду онасини хафа қилишни истамасди. Шу сабаб хотинига ташланди, уни уриб-калтаклаб, итариб-итариб уйдан чиқариб юборди. Умму Аббос сўппайганича кўчада қолди. Яхшиям унга бечораҳол бир оила бошпана берди, булар биринчи эрининг узоқ қариндошлари эди. Бу можаро ҳаммага ёмон таъсир қилди. Аббос онасининг янги манзилгоҳига бориб, баланд овозда қичқирди:
– Оллоҳ гуноҳларингизни афв этсин, Умму Аббос !
Қўшнилар нима қилишни билишмасди. Улар бошларига ташвиш орттиришдан қўрқиб, пичирлаб гаплашишарди. Ахир Абду обрўли инсон, унинг ғазаби билан ўйин қилиб бўлмайди. Кимдир судга мурожаат қилиш таклифини киритди, аммо ҳамма ўзининг тинчи бузилишидан хавфсирарди. Фақат Аббосгина Абдуга очиқчасига ҳазар қилиб қарарди. Оқибат унинг бу қарашлари Абдунинг жонига тегиб, кун кўриши учун Аббосга пул беришни тўхтатди.
– Эси пастнинг қўлига пул бериш бефойда, – деди у ҳаммага эшиттириб. – Исталган бирингиз, – давом этди у можаронинг холис кузатувчиларига юзланиб, – мана бу овсардан кўра пулларга кўпроқ ҳақлисиз.
Одамлар бўлса, эчки ва қўйнинг нимталанмаган гўштлари тўла пешойнага тикилиб қолишди. Ичларида: “Бу фаровонлик ва дабдабага ким туфайли эришганини унутиб қўйди чоғи?” деган саволга тўхталардилар.
Аббос унинг гапларига эътиборсиз эди, ҳатто илгаридагидан-да бахтли ва эркинроқ кўринарди. Бугун ҳам одатдагидек кечки сайрга отланди. Ўзини бутун бошли қиролликнинг ягона вориси каби тутарди. Одамлар Умму Аббоснинг хосиятсиз аёл эканлигини гапиришарди, феълидаги нуқсонлик туфайли аёл доим кулфатга дучор бўлаверади. Умму Аббос эрининг ночор қариндошлариникида яшаб турган пайтда Абду янада бойиб кетди. Энди у шаҳарнинг молиявий ишларида қатнашадиган ғайратли ишбилармонга айланганди. Яхши одамлар орага тушиб, рафиқаси билан яраштиришди. Умму Аббос уйига қайтди, аммо қалби синиқ, муносиб ҳаёт кечиришга умид қилмаган ҳолда эди. Абду унга Аббоснинг кун кечириши учун маблағ бериб туришига яна йўл қўймади. У бошқачароқ йўл тутмоқчи эканлигини, дўкончани қариндошларидан бирига сотадиган бўлганини, у одам Аббосдан кўра тежамли ва режали иш юритишини айтди.
Абду аллақачон фаровон ҳаётга одатланганди. Янги бошлаган тинчгина турмуши унга маъқул тушганди. Калласига ҳашамдор салла ўраб, елкасига туя терисидан пўстин ташлаб, бежирим этик кийиб олганди. Қўлларига Хон ал-Халил2нинг тилла бозоридан олган йирик узукларни тақиб кўчага чиққанида ундан ўткир мушк иси келиб турарди.
2. Хон ал-Халил — Қоҳирадаги маҳаллий ҳунармандларнинг олтиндан ишланган буюмлари ва бошқа маҳсулотлар сотиладиган қадимий бозор.
Атрофдагилар уни пичирлаган куйи кузатиб қолишарди:
– Илоҳо, умрингиз узун бўлсин...
Кунларнинг бирида тунги сукунатни яна ваҳимали чинқириқ бузди. Қўрқиб кетган одамлар дераза тавақаларини ланг очдилар. Бу гал ҳам бангихонанинг олдида сут-қатиқчи Байюми қўрқувдан қалтираб турарди. У тўпланганларга ерда худди қоп каби чўзилиб ётган одамни кўрсатди. Бу хожа Абду эди. Унинг ёрилган бошидан қон ҳалқоб бўлиб тушганди. Маҳаллада худди зилзила юз бергандек эди. Полиция, терговчилар, гувоҳлар... Кўпчиликни сўроқ қилишди, лекин ҳеч кимга кичик бир гумон ҳам тушмади. Ҳамма Абдунинг ўлими ҳам худди Ҳусайнники каби жумбоқлигича қолиши тўғрисида гапирарди.
– Жуда ғаройиб воқеалар бўляпти! – гапиришарди қўшнилар қўлларини бир-бирига ишқаб. – Энди Умму Аббоснинг навбатдаги турмуш ўртоғи ким бўлар экан-а?
Аббос одатий кечки сайрдан олдин тамадди учун Байюмининг дўконига кирди. У қатиқ ичиб ўтирар экан, дўкон соҳиби вазмин кўринишда, аммо ажабланганича уни кузатиб ўтирарди.
– Қанчалар қўрқинчли одамсан-а, Аббос! – деб юборди Байюми бироз иккиланишдан сўнг.
Йигит унга қараб дўстона табассум қилди.
– Мен бангихона олдида учратганимда Абду ҳали тирик эди, – ахийри пичирлади Байюми, – у жони чиқишидан олдин қотилнинг исмини менга айтди.
Аббос мўйловини силаб текислаган бўлди, кейин қошиғини яна қатиққа тўлдирди-да, хотиржам кўринишда оғзига олиб борди.
– Абду айтган одам Ҳусайнни ҳам ўлдирганига ишончим комил, – давом этди Байюми.
Аббоснинг юзи худди аллақачонлар унутилган тимсолни хотирига олиб қийналган одам мисоли бир онгина таранглашди. Кейин у яна қатиқ ичиш билан андармон бўлди.
– Аммо мен тергов вақтида қотил ҳақида унутдим. Оллоҳнинг иродаси билан шундай бўлган деган қарорга келдим! – деди Байюми.
Аббос косани бўшатди ва дўкондан чиқиб кетишга тараддудланди.
– Кимсан ўзи, Аббос? – саволдан ўзини тиёлмади Байюми. – Ҳар кеча ҳазрати Хизр сен билан нимани гаплашади?
Рус тилидан Хосият РАЖАБОВА таржимаси
@Hikoyalar ни яқинларингизга ҳам юборинг!
Audio monologlar: @bedorlik kanalida!
Kulguli rasmlar: @uvaxaxa da!
______________
📜📚📖 @Hikoyalar каналига қўшилиш учун 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ни босинг ва OK.
Абду аллақачон фаровон ҳаётга одатланганди. Янги бошлаган тинчгина турмуши унга маъқул тушганди. Калласига ҳашамдор салла ўраб, елкасига туя терисидан пўстин ташлаб, бежирим этик кийиб олганди. Қўлларига Хон ал-Халил2нинг тилла бозоридан олган йирик узукларни тақиб кўчага чиққанида ундан ўткир мушк иси келиб турарди.
2. Хон ал-Халил — Қоҳирадаги маҳаллий ҳунармандларнинг олтиндан ишланган буюмлари ва бошқа маҳсулотлар сотиладиган қадимий бозор.
Атрофдагилар уни пичирлаган куйи кузатиб қолишарди:
– Илоҳо, умрингиз узун бўлсин...
Кунларнинг бирида тунги сукунатни яна ваҳимали чинқириқ бузди. Қўрқиб кетган одамлар дераза тавақаларини ланг очдилар. Бу гал ҳам бангихонанинг олдида сут-қатиқчи Байюми қўрқувдан қалтираб турарди. У тўпланганларга ерда худди қоп каби чўзилиб ётган одамни кўрсатди. Бу хожа Абду эди. Унинг ёрилган бошидан қон ҳалқоб бўлиб тушганди. Маҳаллада худди зилзила юз бергандек эди. Полиция, терговчилар, гувоҳлар... Кўпчиликни сўроқ қилишди, лекин ҳеч кимга кичик бир гумон ҳам тушмади. Ҳамма Абдунинг ўлими ҳам худди Ҳусайнники каби жумбоқлигича қолиши тўғрисида гапирарди.
– Жуда ғаройиб воқеалар бўляпти! – гапиришарди қўшнилар қўлларини бир-бирига ишқаб. – Энди Умму Аббоснинг навбатдаги турмуш ўртоғи ким бўлар экан-а?
Аббос одатий кечки сайрдан олдин тамадди учун Байюмининг дўконига кирди. У қатиқ ичиб ўтирар экан, дўкон соҳиби вазмин кўринишда, аммо ажабланганича уни кузатиб ўтирарди.
– Қанчалар қўрқинчли одамсан-а, Аббос! – деб юборди Байюми бироз иккиланишдан сўнг.
Йигит унга қараб дўстона табассум қилди.
– Мен бангихона олдида учратганимда Абду ҳали тирик эди, – ахийри пичирлади Байюми, – у жони чиқишидан олдин қотилнинг исмини менга айтди.
Аббос мўйловини силаб текислаган бўлди, кейин қошиғини яна қатиққа тўлдирди-да, хотиржам кўринишда оғзига олиб борди.
– Абду айтган одам Ҳусайнни ҳам ўлдирганига ишончим комил, – давом этди Байюми.
Аббоснинг юзи худди аллақачонлар унутилган тимсолни хотирига олиб қийналган одам мисоли бир онгина таранглашди. Кейин у яна қатиқ ичиш билан андармон бўлди.
– Аммо мен тергов вақтида қотил ҳақида унутдим. Оллоҳнинг иродаси билан шундай бўлган деган қарорга келдим! – деди Байюми.
Аббос косани бўшатди ва дўкондан чиқиб кетишга тараддудланди.
– Кимсан ўзи, Аббос? – саволдан ўзини тиёлмади Байюми. – Ҳар кеча ҳазрати Хизр сен билан нимани гаплашади?
Рус тилидан Хосият РАЖАБОВА таржимаси
@Hikoyalar ни яқинларингизга ҳам юборинг!
Audio monologlar: @bedorlik kanalida!
Kulguli rasmlar: @uvaxaxa da!
______________
📜📚📖 @Hikoyalar каналига қўшилиш учун 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ни босинг ва OK.
Telegram
Hikoyalar (G&M)
Eng zo'r, sara, tarbiyaviy va sevimli @Hikoyalar shu yerda
📜📚📖 @Hikoyalar kanaliga qo'shilish uchun 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ni bosing va OK.
Bizni aslo tark etmang! Yaxshilari albatta bo'ladi. Biz izlanishdamiz!
📜📚📖 @Hikoyalar kanaliga qo'shilish uchun 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ni bosing va OK.
Bizni aslo tark etmang! Yaxshilari albatta bo'ladi. Biz izlanishdamiz!
Самолётда оқ танли аёлга ёнидаги ўриндиққа хабаш киши ўтириши ёқмади. Жирканиб кетди. Стюардессани чақириб:
- Кўриниб турибдики, сиз менинг ахволимни, ўтирган жойимни кўрмаяпсиз. Сизлар мени қора танли билан ёнма-ён ўтказиб қўйдинглар. Ва мен бундай хорликка розимасман. Бир дақиқа хам бу ёввойига чидолмайман. Хозироқ мени бошқа ўринга ўтказашингизни талаб қиламан.
Стюардесса деди:
- Кечирасиз хоним. Узр сўрайман. Тинчланинг, илтимос. Хамма ўриндиқлар банд. Бир нича дақиқа кутинг, мен бўш ўрин бор-йўқлигини қараб келаман.
Бир неча дақиқадан сўнг келиб:
- Хоним, тахмин қилганимдек эконом-класс ўриндиқларининг бўши йўқ экан. Бу хабарни капитанга етказдим. Бизнес-классда хам бўш ўрин йўқ. Аммо, биринчи-классда биттагина бўш ўриндиқ бор экан.
Йўловчи аёл бир оғиз гап гапиришга улгурмасидан стюардесса гапини давом этди:
- Ростини айтсам, эконом-класс йўловчиларини биринчи-классга ўтказиш бизда қатъиян тақиқланган. Лекин вазият тақазоси ва капитаннинг розилиги билан шуни айтиш мумкинки, хақиқатда хам бундай ёқимсиз шахс билан хамрох бўлиш инсонга йўл давомида машаққат туғдиради, - деди-да, қора танли кишига қараб:
- Жаноб, марҳамат қилиб нарсаларингизни олсангиз, мен сизни биринчи-классдаги ўрнингизга кузатиб қўйсам, - деди.
Бошқа йўловчилар бу воқеанинг гувохи бўлиб ўтиришганди. Стюардессанинг фаросати, ақли, олийжаноб ва хушфеъллиги, оқ танли хонимга гўзалча дашном берганидан мамнун бўлиб қарсақ чалишди.
@Hikoyalar ни яқинларингизга ҳам юборинг!
Audio monologlar: @bedorlik kanalida!
Kulguli rasmlar: @uvaxaxa da!
______________
📜📚📖 @Hikoyalar каналига қўшилиш учун 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ни босинг ва OK.
- Кўриниб турибдики, сиз менинг ахволимни, ўтирган жойимни кўрмаяпсиз. Сизлар мени қора танли билан ёнма-ён ўтказиб қўйдинглар. Ва мен бундай хорликка розимасман. Бир дақиқа хам бу ёввойига чидолмайман. Хозироқ мени бошқа ўринга ўтказашингизни талаб қиламан.
Стюардесса деди:
- Кечирасиз хоним. Узр сўрайман. Тинчланинг, илтимос. Хамма ўриндиқлар банд. Бир нича дақиқа кутинг, мен бўш ўрин бор-йўқлигини қараб келаман.
Бир неча дақиқадан сўнг келиб:
- Хоним, тахмин қилганимдек эконом-класс ўриндиқларининг бўши йўқ экан. Бу хабарни капитанга етказдим. Бизнес-классда хам бўш ўрин йўқ. Аммо, биринчи-классда биттагина бўш ўриндиқ бор экан.
Йўловчи аёл бир оғиз гап гапиришга улгурмасидан стюардесса гапини давом этди:
- Ростини айтсам, эконом-класс йўловчиларини биринчи-классга ўтказиш бизда қатъиян тақиқланган. Лекин вазият тақазоси ва капитаннинг розилиги билан шуни айтиш мумкинки, хақиқатда хам бундай ёқимсиз шахс билан хамрох бўлиш инсонга йўл давомида машаққат туғдиради, - деди-да, қора танли кишига қараб:
- Жаноб, марҳамат қилиб нарсаларингизни олсангиз, мен сизни биринчи-классдаги ўрнингизга кузатиб қўйсам, - деди.
Бошқа йўловчилар бу воқеанинг гувохи бўлиб ўтиришганди. Стюардессанинг фаросати, ақли, олийжаноб ва хушфеъллиги, оқ танли хонимга гўзалча дашном берганидан мамнун бўлиб қарсақ чалишди.
@Hikoyalar ни яқинларингизга ҳам юборинг!
Audio monologlar: @bedorlik kanalida!
Kulguli rasmlar: @uvaxaxa da!
______________
📜📚📖 @Hikoyalar каналига қўшилиш учун 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ни босинг ва OK.
Telegram
Hikoyalar (G&M)
Eng zo'r, sara, tarbiyaviy va sevimli @Hikoyalar shu yerda
📜📚📖 @Hikoyalar kanaliga qo'shilish uchun 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ni bosing va OK.
Bizni aslo tark etmang! Yaxshilari albatta bo'ladi. Biz izlanishdamiz!
📜📚📖 @Hikoyalar kanaliga qo'shilish uchun 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ni bosing va OK.
Bizni aslo tark etmang! Yaxshilari albatta bo'ladi. Biz izlanishdamiz!
Бир замонлар жуда оқила адолатли аёл бўлган экан. У аёлни икки ўғил фарзанди бўлган экан. Аёл фарзандлари ҳаққига улар тўғилиши биланоқ жуда кўп дуо қилар экан. Уларга солиҳа умр йўлдошлари келишини, келинлари уйини фаришталарига айланишини орзу қиларкан.
У йиллар давомида бўлажак келинлари билан илк учрашувга алоҳида тайёргарлик кўрибди. Орадан йиллар ўтиб фарзандлари улғайишибди ва катта ўғли оила қурибди. Тўйнинг эртасига аёл келинини хузурига чорлаб шундай дебди:
- Қизим, бугундан бошлаб кўзимни нурини сизга омонат қилиб топшираман. Уни йиллар давомида асрадим ва бугун тушуниб етдимки уни айнан сиз учун асрадим. Бугундан бошлаб уни сизга топшираман. Мен унинг онасиман у учун энг азиз инсонман. Унга умрим давомида қўлимдан келган барча яхшиликларни қилдим. Умримни қурбон қилдим. Нима учун биласизми?
Келин жимгина ерга қараб бош ирғади.
- Ҳаётда якка-ю ягона ниятим, жигарбандимни бахтли бўлиши эди. Уни бир умр бахтли булишини дуо қилдим ва ўзим уни бахтсизлигига сабабчи булишдан паноҳ сўрадим.
Мен узбек аёлиман!
Ким у узбек аёли?
Қаерда номи тилга олинган ўзбекни?
Қуръондами ё ҳадисда?
Ҳеч каерда!
....Аллоҳ учун фақат бир тоифа аёллар бор! Улар МУСЛИМА аёллар.
....Хоҳ ўзбек, хоҳ оврупа, хоҳ шарқ аёллари бўлсин Аллоҳдан панох топгувчилар бу муслималар!
Муслима аёл қандай бўлади?
Муслима ўзи учун фақат Қуръон ва ҳадисни дастур қилиб олади. На минг йиллик урф одатлар, на одамларни гапи уни бошқара олмайди.
Шу йиллар давомида ҳаётда адашмаслик учун, озми-кўпми яхшилардан ўрнак олишга интилдим. Кўп нарсалардан боҳабар бўлдим. Йиллар давомидаги изланишларим натижаси шуни кўрсатди-ки, ҳеч бир Қуръон ёки хадисда аёл қайнона қайнотасига хизмат қилсин, уларни бахтли қилиш аёлни бурчи, қозон-товоқ, кир -чирдан боши чиқмасин, доим қайнонани чизган чизиғидан чиқмасин. Қайнонасини "рози қиламан" деб, эри билан ораси бузилсин деб, ёзилмаган экан.
Аксинча эр, эр ва яна эр хаққи деб ёзилган экан. Шундай экан сиз бу уйга мен учунмас эрингиз учун келдингиз. Ягона ва асосий вазифангиз Эрингизни бахтли қилиб, одобли ва иймонли зурриёдларни етиштиришдир.
Бу йўлда сизга ҳеч ким ва ҳеч нарса тўсқинлик килмаслиги шарт!
....Энди қайнона ва қайнотага келсак, улар ҳеч жойда тилга олинмаганлигидан шу аён бўлади-ки, ундай инсонлар бу ҳаётда йўқ!!!!
Бу дунёда фақат ОТА ВА ОНА мавжуд. Қайнона ва қайнота бу ота ва она демакдур. Яъни сиз уларга ота ва онангизга қандай муносабатда бўлганингиз каби муносабатда бўлишингиз керак.
Қайси фарзанд ота-онасига мажбурлик ё иложсизликдан хизмат қилади?
Қайси фарзанд ота-онасини беҳурмат қилади?
Аксинча ҳар бир фарзанд ота-онасини меҳр билан парваришлайди. Қалбида битмас муҳаббат билан хизматига шай туради. Албатта мен солиҳ, охиратини ўйловчи фарзандларни назарда тутяпман, қизпошшам.!
....Шуни билинг-ки, мен йиллар давомида сизсиз яшадим. Доим ўзимга ва Аллоҳга суяндим. Менга сизни хизматларингиз чикори. Мен бу ишларни умр бўйи бажардим, бундан кейин ҳам бажара олишимга шубҳангиз бўлмасин.
Сиз бу уйга менга эмас, ўғлимга хизмат қилишга келдингиз ва фикр хаёлингиз боламда бўлсин. "Қайнонамдан балога қоламан" деб фикрингизни мен билан банд қилманг. Бирон ишга рухсат олмоқчи булсангиз аввало эрингиздан олинг, у сизни хожангиз.
Сизга фақат бир нарсани эслатиб ўтмоқчиман. Биз эрингизни энг яқин инсонларимиз. Инсон бир инсонни чин дилдан севса у севадиган ва қадрлайдиган ҳамма нарсани севади. Мана шу асл муҳаббат. Эрингизга шундай муҳаббат қўйингки уни кўрадиган кўзларига айланинг. Ҳар гал у сизга қараганида ўзи севадиган жамиийки жонзот-у махлуқларга муҳаббатни кўрсин. Бу унда сизга нисбатан янада кучли муҳаббат уйғотади. Ич ичидан сиздан рози булади.
....Борди-ю, у сизни у севган нарсаларни қадрламаслигингизни сезса муҳаббати дарз кетади. Унинг яқинларига Аллоҳ розилиги учун чин меҳр ва ҳурмат билан муомала қилинг.
Бизларни мажбуран эмас, Аллоҳ розилиги учун ҳурмат қилиб қадрланг!!!
@Hikoyalar
У йиллар давомида бўлажак келинлари билан илк учрашувга алоҳида тайёргарлик кўрибди. Орадан йиллар ўтиб фарзандлари улғайишибди ва катта ўғли оила қурибди. Тўйнинг эртасига аёл келинини хузурига чорлаб шундай дебди:
- Қизим, бугундан бошлаб кўзимни нурини сизга омонат қилиб топшираман. Уни йиллар давомида асрадим ва бугун тушуниб етдимки уни айнан сиз учун асрадим. Бугундан бошлаб уни сизга топшираман. Мен унинг онасиман у учун энг азиз инсонман. Унга умрим давомида қўлимдан келган барча яхшиликларни қилдим. Умримни қурбон қилдим. Нима учун биласизми?
Келин жимгина ерга қараб бош ирғади.
- Ҳаётда якка-ю ягона ниятим, жигарбандимни бахтли бўлиши эди. Уни бир умр бахтли булишини дуо қилдим ва ўзим уни бахтсизлигига сабабчи булишдан паноҳ сўрадим.
Мен узбек аёлиман!
Ким у узбек аёли?
Қаерда номи тилга олинган ўзбекни?
Қуръондами ё ҳадисда?
Ҳеч каерда!
....Аллоҳ учун фақат бир тоифа аёллар бор! Улар МУСЛИМА аёллар.
....Хоҳ ўзбек, хоҳ оврупа, хоҳ шарқ аёллари бўлсин Аллоҳдан панох топгувчилар бу муслималар!
Муслима аёл қандай бўлади?
Муслима ўзи учун фақат Қуръон ва ҳадисни дастур қилиб олади. На минг йиллик урф одатлар, на одамларни гапи уни бошқара олмайди.
Шу йиллар давомида ҳаётда адашмаслик учун, озми-кўпми яхшилардан ўрнак олишга интилдим. Кўп нарсалардан боҳабар бўлдим. Йиллар давомидаги изланишларим натижаси шуни кўрсатди-ки, ҳеч бир Қуръон ёки хадисда аёл қайнона қайнотасига хизмат қилсин, уларни бахтли қилиш аёлни бурчи, қозон-товоқ, кир -чирдан боши чиқмасин, доим қайнонани чизган чизиғидан чиқмасин. Қайнонасини "рози қиламан" деб, эри билан ораси бузилсин деб, ёзилмаган экан.
Аксинча эр, эр ва яна эр хаққи деб ёзилган экан. Шундай экан сиз бу уйга мен учунмас эрингиз учун келдингиз. Ягона ва асосий вазифангиз Эрингизни бахтли қилиб, одобли ва иймонли зурриёдларни етиштиришдир.
Бу йўлда сизга ҳеч ким ва ҳеч нарса тўсқинлик килмаслиги шарт!
....Энди қайнона ва қайнотага келсак, улар ҳеч жойда тилга олинмаганлигидан шу аён бўлади-ки, ундай инсонлар бу ҳаётда йўқ!!!!
Бу дунёда фақат ОТА ВА ОНА мавжуд. Қайнона ва қайнота бу ота ва она демакдур. Яъни сиз уларга ота ва онангизга қандай муносабатда бўлганингиз каби муносабатда бўлишингиз керак.
Қайси фарзанд ота-онасига мажбурлик ё иложсизликдан хизмат қилади?
Қайси фарзанд ота-онасини беҳурмат қилади?
Аксинча ҳар бир фарзанд ота-онасини меҳр билан парваришлайди. Қалбида битмас муҳаббат билан хизматига шай туради. Албатта мен солиҳ, охиратини ўйловчи фарзандларни назарда тутяпман, қизпошшам.!
....Шуни билинг-ки, мен йиллар давомида сизсиз яшадим. Доим ўзимга ва Аллоҳга суяндим. Менга сизни хизматларингиз чикори. Мен бу ишларни умр бўйи бажардим, бундан кейин ҳам бажара олишимга шубҳангиз бўлмасин.
Сиз бу уйга менга эмас, ўғлимга хизмат қилишга келдингиз ва фикр хаёлингиз боламда бўлсин. "Қайнонамдан балога қоламан" деб фикрингизни мен билан банд қилманг. Бирон ишга рухсат олмоқчи булсангиз аввало эрингиздан олинг, у сизни хожангиз.
Сизга фақат бир нарсани эслатиб ўтмоқчиман. Биз эрингизни энг яқин инсонларимиз. Инсон бир инсонни чин дилдан севса у севадиган ва қадрлайдиган ҳамма нарсани севади. Мана шу асл муҳаббат. Эрингизга шундай муҳаббат қўйингки уни кўрадиган кўзларига айланинг. Ҳар гал у сизга қараганида ўзи севадиган жамиийки жонзот-у махлуқларга муҳаббатни кўрсин. Бу унда сизга нисбатан янада кучли муҳаббат уйғотади. Ич ичидан сиздан рози булади.
....Борди-ю, у сизни у севган нарсаларни қадрламаслигингизни сезса муҳаббати дарз кетади. Унинг яқинларига Аллоҳ розилиги учун чин меҳр ва ҳурмат билан муомала қилинг.
Бизларни мажбуран эмас, Аллоҳ розилиги учун ҳурмат қилиб қадрланг!!!
@Hikoyalar
Дунёда бир уй бор, номини биласизми ?
Ўзим айта қолай, «Болалар уйи» у, уйда бегуноҳ фаришталар яшайди, агар менга ишонмасангиз, ана бориб кўринг !
БОЛАЛАР УЙИ
Дунёлардан кетсанг гар тўйиб,
Тўлиб кетсанг олтин - зарларга.
У уйга бор, юмушинг қўйиб,
Меҳрингни соч, меҳри камларга !
У маконда қадам қўйгин у,
Ёқиб кетгин қалбларда чироқ.
Бу дунёда меҳрсиз яшаш -
«Балки ўлим, бундан яхшироқ» !
Қаҳр қилмас шўрликлар зинҳор,
Жонсиз қолган қўғирчоғига.
Талпинганин қилмайди ошкор,
Алам ёнар, қалб ўчоғига !
Тақдирига зарба берилган,
Кучин тўплар, метин ирода.
Афсусларга қоврилса шўрлик,
Заҳрин сочмас қаттол дунёда !
Қалб эрийди уларни кўргач,
У маконда нафрат - ўлмайди.
Ўз боласин топширган каслар,
Икки дунё, одам бўлмайди !
Бу маконнинг - номин айтасан,
Титроқ босиб, ютасан ғамлар.
Сукунатдир «Болалар уйи»
Ёритолмас энг ёруғ шамлар !
Бор эканда шундайин гумроҳ -
Шаҳватини қондирган: Лаънат.
Ундайларга муқаррар дўзаҳ,
Ундайларчун ёғилар иллат !
Чидолмайин, юрагинг инграр,
Нигоҳларнинг ўз дунёси бор.
Отасини соғиниб йиғлар -
Онасидан ҳамон умидвор !
Ким қайғурмас уларга боқиб,
Уларда бор, ўзгача умид.
У қалбларнинг эшигин қоқиб,
Орзуларга, яратинг муҳид !
Мен ҳам гоҳи, дунёдан тўйсам,
Соғинчим бор, ғамли нигоҳда.
Борган пайтим у ерда ўлсам -
Номим қўйинг ўша даргоҳда !
©Абдувоҳид Сувонов
19.03.2019
@Adabiyot_olami
@Hikoyalar
Ўзим айта қолай, «Болалар уйи» у, уйда бегуноҳ фаришталар яшайди, агар менга ишонмасангиз, ана бориб кўринг !
БОЛАЛАР УЙИ
Дунёлардан кетсанг гар тўйиб,
Тўлиб кетсанг олтин - зарларга.
У уйга бор, юмушинг қўйиб,
Меҳрингни соч, меҳри камларга !
У маконда қадам қўйгин у,
Ёқиб кетгин қалбларда чироқ.
Бу дунёда меҳрсиз яшаш -
«Балки ўлим, бундан яхшироқ» !
Қаҳр қилмас шўрликлар зинҳор,
Жонсиз қолган қўғирчоғига.
Талпинганин қилмайди ошкор,
Алам ёнар, қалб ўчоғига !
Тақдирига зарба берилган,
Кучин тўплар, метин ирода.
Афсусларга қоврилса шўрлик,
Заҳрин сочмас қаттол дунёда !
Қалб эрийди уларни кўргач,
У маконда нафрат - ўлмайди.
Ўз боласин топширган каслар,
Икки дунё, одам бўлмайди !
Бу маконнинг - номин айтасан,
Титроқ босиб, ютасан ғамлар.
Сукунатдир «Болалар уйи»
Ёритолмас энг ёруғ шамлар !
Бор эканда шундайин гумроҳ -
Шаҳватини қондирган: Лаънат.
Ундайларга муқаррар дўзаҳ,
Ундайларчун ёғилар иллат !
Чидолмайин, юрагинг инграр,
Нигоҳларнинг ўз дунёси бор.
Отасини соғиниб йиғлар -
Онасидан ҳамон умидвор !
Ким қайғурмас уларга боқиб,
Уларда бор, ўзгача умид.
У қалбларнинг эшигин қоқиб,
Орзуларга, яратинг муҳид !
Мен ҳам гоҳи, дунёдан тўйсам,
Соғинчим бор, ғамли нигоҳда.
Борган пайтим у ерда ўлсам -
Номим қўйинг ўша даргоҳда !
©Абдувоҳид Сувонов
19.03.2019
@Adabiyot_olami
@Hikoyalar
ҚАСД
Самад Некном
Микойилни руҳий касалликлар шифохонасига келини ва ўғли олиб келганди. Ичкари кирганларида, ҳакимга унинг ўзини ўлдирмоқчи эканин айтишди. Микойил эса “энди фикримдан қайтдим, уйга кетмоқчиман” деганди.
Ҳамшира ўз ишларини битириб, Микойилга қарата:
Сиз бош ҳаким билан гаплашиб кўринг, — деди. — Ҳаким сизни текширмай туриб, уйга рухсат беролмаймиз.
Ҳаким ҳамширадан янги беморнинг истаги ҳақида эшитиб, бироз бош қашлаб турди:
— Беш ўн дақиқа кутиб турсин, ўзим текшириб кўраман.
Бемор нега бунча уйига ошиқмаса? Балки чала қолган ишини битирмоқчидир? Йўқ, агар ўзини ўлдирмоқчи бўлса, шу ерда ҳам бир бало қилиши мумкин. Шу сабабли ҳаким қўлидаги ишини чала қолдириб, бемор ётган хонага ошиқди.
Ҳаким хаста ётган хонага кирганида, яна икки кишининг унинг тепасида ўтирганини кўрди. Улардан бири беморнинг ўғли, наригиси эса, келини экан.
— Мумкин бўлса бемор билан холи гаплашсам, — деди ҳаким ва қўлидаги журналга текилди:
— Микойил... – деди ўзига-ўзи гапиргандек. Беморнинг киприклари пирпиратди. Ҳакимнинг қарашлари, елкасига тушган оқ сочлари Микойилнинг диққатини тортди: тажрибали ҳакимга ўхшайди. Бунинг қўлидан қутулиш осон кечмайди. Демак, бу кечани руҳий касалликлар шифохонасида ўтказишги тайин. Охир хўрсиниб бошини қуйи солди.
— Хўш, Микойил оға, бу ерга нима учун келдингиз? – сўради ҳаким бошини журналдан кўтариб.
— Мен келмадим, ўғлим билан келиним олиб келишди, — ердан кўз узмади Микойил.
— Нима бўлганди ўзи? Нимага ўзингизни ўлдирмоқчи бўлдингиз?
— Аёлимнинг вафотидан кейин дунё кўзимга тор кўриниб кетяпти. Яшашга кучим етмаяпти, чарчадим, бу ҳаётда мен учун қизиқарли нарсани ўзи қолмади. Сўнгги пайтларда яна анча-мугнча ишлар бўлди. Тоқатим қолмади. Ниҳоят ўзимни осишга қарор қилдим.
— Ҳалиям шу фикрдамисиз ё қайтдингизми?
Микойил бир дақиқа жим қолди.
*
— Икки марта қатъий қарорга келгандим. Ҳар икковида ҳам ип узилиб кетди. Учинчи мартасига итнинг ипини қўлимга олдим. Ит буни кўриши билан “соҳибим мени далага олиб чиқмоқчи шекилли” деб думини ликиллатганча ортимдан эргашди. Дала четидаги эски оғилхонага кириб, шифтга ипни боғламоқчи бўлдим. Ит мендан кўзини узмай турарди. “Ўзимни ўлдирсам, бу жонивор нима қиларкин?” деган хаёлга бордим. Лекин яшагим ҳам келмасди. Яна итимнинг бўйнидан қучдим. Ҳўнг-ҳўнг йиғладим. “Мени кечир, яшагим келмаяпти” деб шифтга қарадим. Атайин қилингандек, шифтдан темир илгак туртиб чиққанди. Бир пайт қарасам, оёғим остида турган ип ҳам, ит ҳам йўқ. Беш-олти дақиқадан кейин қайтиб келди. Лекин оғзида ип йўқ эди. Худди шу пайт келиним қўнғироқ қилиб қолди. “Ота, кечки овқатни биз билан бирга қилсангиз?”
Ўғлимникига йўл олдим. Ит ҳам ортимдан эргашди. Бир пайтлар уни то бўйнидан боғлаб қўймаса, дайдиб аллақааёқларга кетиб қолар, бир-икки кунлаб йўқолиб кетарди. Ҳозир эса...илгаригидек ўйноқилиги қолмаган, бошини қуйи солганча қадам-бақадам мени таъқиб этарди.
Келиним тавозе билан қарши олди. Ўғлим ҳам уйда экан. Аввал менга, кейин орқамда турган итга қаради.
Биз ичкари кирдик. Ит остонада узанганча мендан кўз узмасди. Ҳар ҳар замонда ниманидир эслатмоқчидек бир ғингшиб қўярди. Жимгина овқатландик. Ўғлим қаршимда ўтирганча мени зимдан кузатарди:
— Ота, сизга нима бўлди? – сўради кўзларини мендан узмай.
Ўзимни тутолмай йиғлаб юбордим. Келиним сув олиб келди. Икколвшиб мени тинчлантирган бўлишди.
— Гапирсангиз-чи? – деди ўғлим.
Ҳаммасини – кейинги кунлардаги маҳзун кайфиятимни, икки марта ўзимни осганим ва ип узилиб кетганини, учинчисида ит ипни опқочиб кетганини айтиб бердим. Ит ҳам худди шуни кутиб тургандек ўрнидан туриб, ташқарига отилди. Иккови мени жим ўтириб эшитишди. Кейин ўрнидан туриб, менга яқинлашди.
— Ота, сизни бир дўхтирга кўрсатмасам бўлмайди.
— Йўқ ўғлим, кетмайман, - дедим ёш боладек тирғалиб. – Бошқа бундай қилмайман.
— Ота, барибир боришингиз керак, дўхтирлар сизни бир кўриб қўйишади. Дарров қайтамиз.
Ўғлим дарҳол шифохонага қўнғироқ қилди. Зум ўтмай эшик оғзида турган икки бақувват тиббиёт ходимини кўриб, бўйсунишдан бошқа чора топмадим...
*
Самад Некном
Микойилни руҳий касалликлар шифохонасига келини ва ўғли олиб келганди. Ичкари кирганларида, ҳакимга унинг ўзини ўлдирмоқчи эканин айтишди. Микойил эса “энди фикримдан қайтдим, уйга кетмоқчиман” деганди.
Ҳамшира ўз ишларини битириб, Микойилга қарата:
Сиз бош ҳаким билан гаплашиб кўринг, — деди. — Ҳаким сизни текширмай туриб, уйга рухсат беролмаймиз.
Ҳаким ҳамширадан янги беморнинг истаги ҳақида эшитиб, бироз бош қашлаб турди:
— Беш ўн дақиқа кутиб турсин, ўзим текшириб кўраман.
Бемор нега бунча уйига ошиқмаса? Балки чала қолган ишини битирмоқчидир? Йўқ, агар ўзини ўлдирмоқчи бўлса, шу ерда ҳам бир бало қилиши мумкин. Шу сабабли ҳаким қўлидаги ишини чала қолдириб, бемор ётган хонага ошиқди.
Ҳаким хаста ётган хонага кирганида, яна икки кишининг унинг тепасида ўтирганини кўрди. Улардан бири беморнинг ўғли, наригиси эса, келини экан.
— Мумкин бўлса бемор билан холи гаплашсам, — деди ҳаким ва қўлидаги журналга текилди:
— Микойил... – деди ўзига-ўзи гапиргандек. Беморнинг киприклари пирпиратди. Ҳакимнинг қарашлари, елкасига тушган оқ сочлари Микойилнинг диққатини тортди: тажрибали ҳакимга ўхшайди. Бунинг қўлидан қутулиш осон кечмайди. Демак, бу кечани руҳий касалликлар шифохонасида ўтказишги тайин. Охир хўрсиниб бошини қуйи солди.
— Хўш, Микойил оға, бу ерга нима учун келдингиз? – сўради ҳаким бошини журналдан кўтариб.
— Мен келмадим, ўғлим билан келиним олиб келишди, — ердан кўз узмади Микойил.
— Нима бўлганди ўзи? Нимага ўзингизни ўлдирмоқчи бўлдингиз?
— Аёлимнинг вафотидан кейин дунё кўзимга тор кўриниб кетяпти. Яшашга кучим етмаяпти, чарчадим, бу ҳаётда мен учун қизиқарли нарсани ўзи қолмади. Сўнгги пайтларда яна анча-мугнча ишлар бўлди. Тоқатим қолмади. Ниҳоят ўзимни осишга қарор қилдим.
— Ҳалиям шу фикрдамисиз ё қайтдингизми?
Микойил бир дақиқа жим қолди.
*
— Икки марта қатъий қарорга келгандим. Ҳар икковида ҳам ип узилиб кетди. Учинчи мартасига итнинг ипини қўлимга олдим. Ит буни кўриши билан “соҳибим мени далага олиб чиқмоқчи шекилли” деб думини ликиллатганча ортимдан эргашди. Дала четидаги эски оғилхонага кириб, шифтга ипни боғламоқчи бўлдим. Ит мендан кўзини узмай турарди. “Ўзимни ўлдирсам, бу жонивор нима қиларкин?” деган хаёлга бордим. Лекин яшагим ҳам келмасди. Яна итимнинг бўйнидан қучдим. Ҳўнг-ҳўнг йиғладим. “Мени кечир, яшагим келмаяпти” деб шифтга қарадим. Атайин қилингандек, шифтдан темир илгак туртиб чиққанди. Бир пайт қарасам, оёғим остида турган ип ҳам, ит ҳам йўқ. Беш-олти дақиқадан кейин қайтиб келди. Лекин оғзида ип йўқ эди. Худди шу пайт келиним қўнғироқ қилиб қолди. “Ота, кечки овқатни биз билан бирга қилсангиз?”
Ўғлимникига йўл олдим. Ит ҳам ортимдан эргашди. Бир пайтлар уни то бўйнидан боғлаб қўймаса, дайдиб аллақааёқларга кетиб қолар, бир-икки кунлаб йўқолиб кетарди. Ҳозир эса...илгаригидек ўйноқилиги қолмаган, бошини қуйи солганча қадам-бақадам мени таъқиб этарди.
Келиним тавозе билан қарши олди. Ўғлим ҳам уйда экан. Аввал менга, кейин орқамда турган итга қаради.
Биз ичкари кирдик. Ит остонада узанганча мендан кўз узмасди. Ҳар ҳар замонда ниманидир эслатмоқчидек бир ғингшиб қўярди. Жимгина овқатландик. Ўғлим қаршимда ўтирганча мени зимдан кузатарди:
— Ота, сизга нима бўлди? – сўради кўзларини мендан узмай.
Ўзимни тутолмай йиғлаб юбордим. Келиним сув олиб келди. Икколвшиб мени тинчлантирган бўлишди.
— Гапирсангиз-чи? – деди ўғлим.
Ҳаммасини – кейинги кунлардаги маҳзун кайфиятимни, икки марта ўзимни осганим ва ип узилиб кетганини, учинчисида ит ипни опқочиб кетганини айтиб бердим. Ит ҳам худди шуни кутиб тургандек ўрнидан туриб, ташқарига отилди. Иккови мени жим ўтириб эшитишди. Кейин ўрнидан туриб, менга яқинлашди.
— Ота, сизни бир дўхтирга кўрсатмасам бўлмайди.
— Йўқ ўғлим, кетмайман, - дедим ёш боладек тирғалиб. – Бошқа бундай қилмайман.
— Ота, барибир боришингиз керак, дўхтирлар сизни бир кўриб қўйишади. Дарров қайтамиз.
Ўғлим дарҳол шифохонага қўнғироқ қилди. Зум ўтмай эшик оғзида турган икки бақувват тиббиёт ходимини кўриб, бўйсунишдан бошқа чора топмадим...
*
Ҳаким Микойилнинг гапларини бўлмасдан эшитди.
— Ўғлингиз ва келинингиз тўғри айтишибди, - деди беморни яна бир бор кўздан кечираркан. – Сиз даволанишингиз керак. Камида бир йил бизнинг назоратимизда бўласиз. Уйга кетганингиздан кейин ҳам тез-тез йўқлаб турамиз. Насиб қилса оёққа туриб кетасиз.
— Энди уйга кетаверсам майлими? – сўради Микойил.
— Шу ерда қолганингиз маъқул эди. Нега бунча уйга шошилмасангиз?
— Болаларимни хавотирга қўйдим. Кейин итим ҳам... Унга ким қараяпти, билмадим. Менинг тирик эканимни кўрсин.
Ҳаким яна бир бор беморни назардан ўтказиб, ишнч билан бош ирғади.
— Майли, фақат эртага соат 11 да шу ерда бўлишингиз шарт.
Бемор хурсанд бўлиб, текширув хонасидан чиқди. Беморнинг ўғли ва келини уни коридорда кутиб туришарди. Улар савол аломати қоришиқ нигоҳларини ҳакимга қадашди.
— Хавотир олманглар, отангизнинг руҳий аҳволи яхши. Эртага олиб келасизлар.
Микойил ўз уйига шошиларди. У итини кўришни истарди. Жонивор ўғлининг дарвоза олида узаниб ётган экан. Уни эргаштириб ўз уйига йўл олди. Каравотга чўзилиши билан тахтадек қотди.
Эрталаб уйғонганида ит бошининг устида турарди. Итнинг бўйнидан қучоқлаб йиғлади.
— Бўлди жонивор, энди бунақа бемаънилик қилмайман, — деди унинг пахмоқ жунларини сийпалаб.
Ит шу заҳоти ортига бурилди. Микойилнинг чақириғига ҳам қулоқ осмай кўчага отилди. Бироздан сўнг яна пайдо бўлди. Оғзида ўзининг эски, пишиқ арқонини тишлаб турарди....
Р.Жабборов таржимаси.
*
Самад Некном 1963 йилда Эрон Ислом Республикасининг Ардабил вилоятида туғилган. 1994 йилда Бокудаги Озарбойжон тиббиёт университитети, 2011 йилда Швециядаги Линкоипнг тиббиёт университетини психиатрия йўланиши бўйича тамомлаган. Узоқ йиллардан бери тиббий фаолият билан бирга бадиий ижод билан ҳам шуғулланиб келади. Бир қатор китоблари чоп этилган. Айни пайтда Швецияда истиқомат қилади.
@Hikoyalar
— Ўғлингиз ва келинингиз тўғри айтишибди, - деди беморни яна бир бор кўздан кечираркан. – Сиз даволанишингиз керак. Камида бир йил бизнинг назоратимизда бўласиз. Уйга кетганингиздан кейин ҳам тез-тез йўқлаб турамиз. Насиб қилса оёққа туриб кетасиз.
— Энди уйга кетаверсам майлими? – сўради Микойил.
— Шу ерда қолганингиз маъқул эди. Нега бунча уйга шошилмасангиз?
— Болаларимни хавотирга қўйдим. Кейин итим ҳам... Унга ким қараяпти, билмадим. Менинг тирик эканимни кўрсин.
Ҳаким яна бир бор беморни назардан ўтказиб, ишнч билан бош ирғади.
— Майли, фақат эртага соат 11 да шу ерда бўлишингиз шарт.
Бемор хурсанд бўлиб, текширув хонасидан чиқди. Беморнинг ўғли ва келини уни коридорда кутиб туришарди. Улар савол аломати қоришиқ нигоҳларини ҳакимга қадашди.
— Хавотир олманглар, отангизнинг руҳий аҳволи яхши. Эртага олиб келасизлар.
Микойил ўз уйига шошиларди. У итини кўришни истарди. Жонивор ўғлининг дарвоза олида узаниб ётган экан. Уни эргаштириб ўз уйига йўл олди. Каравотга чўзилиши билан тахтадек қотди.
Эрталаб уйғонганида ит бошининг устида турарди. Итнинг бўйнидан қучоқлаб йиғлади.
— Бўлди жонивор, энди бунақа бемаънилик қилмайман, — деди унинг пахмоқ жунларини сийпалаб.
Ит шу заҳоти ортига бурилди. Микойилнинг чақириғига ҳам қулоқ осмай кўчага отилди. Бироздан сўнг яна пайдо бўлди. Оғзида ўзининг эски, пишиқ арқонини тишлаб турарди....
Р.Жабборов таржимаси.
*
Самад Некном 1963 йилда Эрон Ислом Республикасининг Ардабил вилоятида туғилган. 1994 йилда Бокудаги Озарбойжон тиббиёт университитети, 2011 йилда Швециядаги Линкоипнг тиббиёт университетини психиатрия йўланиши бўйича тамомлаган. Узоқ йиллардан бери тиббий фаолият билан бирга бадиий ижод билан ҳам шуғулланиб келади. Бир қатор китоблари чоп этилган. Айни пайтда Швецияда истиқомат қилади.
@Hikoyalar
Baxtni bir og'iz so'z bilan ifodalay olasizmi? Sabrni-chi? Kuchni-chi? Balandparvoz so'zlar izlamang. Ko'zguga qarang va "Shunchaki Men" deb ayting... Ha, baxt ham, sabr ham, kuch ham aynan O'zingizda!
Baxt. Sabr. Kuch. Bu uch tuyg'uni o'zida mujassam etgan
@MadinaiMunavvara dan chiqqim kelmay qoldi, ochig'i...
https://tttttt.me/joinchat/AAAAAEXE8bPhWuEvUNi97Q
Baxt. Sabr. Kuch. Bu uch tuyg'uni o'zida mujassam etgan
@MadinaiMunavvara dan chiqqim kelmay qoldi, ochig'i...
https://tttttt.me/joinchat/AAAAAEXE8bPhWuEvUNi97Q
Navro'zi olam muborak! Yangi yil sizga yaxshiliklar olib kelsin!
@Hikoyalar
@Hikoyalar
Esingizdami? Birinchi prezidentimiz I.A.Karimovning Navro'z bayram tabrigi!
@Hikoyalar
@Hikoyalar
Forwarded from Fatima Aliy (Fatima Aliy)
Shunchaki o'zim aytgim, takrorlagim keldi!
Qalbimdagi muhabbat kam bo'lsa ko'paytirsin, ko'p bo'lsa baraka bersin, biroq, aslo O'zini his qilmaydigan, sevmaydigan qalb bermasin... Aslo...
#Amin
🌸 @Fatima_Aliy 🌸
Qalbimdagi muhabbat kam bo'lsa ko'paytirsin, ko'p bo'lsa baraka bersin, biroq, aslo O'zini his qilmaydigan, sevmaydigan qalb bermasin... Aslo...
#Amin
🌸 @Fatima_Aliy 🌸
#Muhabbat 🌹
Ba'zan o'ylab qolaman...
Qandoq ham baxtliman deya...
Ba'zan yuragim taka-puka uradi, huddi oshig'i bilan diydorlashgan mashuqadek!
Har kimda bir istak bo'ladi: sevgan yorini hammadan ham yaxshi, go'zal xulqli bo'lishini, u hammadan mukammal bo'lishini istaydi!!!
Men sevdim... Shunchalar sevdimki, qancha gunoh va masiyatlar bilan yaqinlashsam-da, Undan so'rasam-da, so'rayversam-da ko'ksimdan itarmaydigan, "bor, ket!", deb meni O'zidan uzoqlashtirmaydigan Zotni sevdim!
U Odamni yaratib, unga O'z nafasidan "puf"ladi...
Uning nafasi kirgan har bir vujudni yaxshi ko'raman, har biriga hurmatim bor..!
Biram baxtlimanki, biram baxtiyormanki!!!
Qandoq ham baxtsiz bo'lay, axir buyuk Rob men so'ramasam ham O'ziga sajda qilguvchilardan qilgan bo'lsa, axir Muhammad alayhıssalomni tanlab, u zot alayhissalomni Rosul qilib saylab, besh vaqt ibodatni va boshqa farz amallarni amr etganidan so'ng ham, tug'yonga ketgan, ishonmagan, ergashmagan necha minglab, millionlab, milliardlab insonlar o'tdi, hali yana qanchasi o'tadi... Mana shuncha adashgan, gunohkorlar orasidan meni tanlab aqlim qabul qila olgunicha, nafsim ko'targunicha O'zini tanitib qo'ygan bo'lsa...
Muhammad alayhissalom uchun ham o'sha Alloh, o'sha Qur'on, o'sha Ka'ba edi... Men uchun ham o'shandoq!!!
Odatda, boshimizga bir tashvish tushsa: "qaysi gunohlarim uchun?", deymiz.
Hech egilmagan boshimni sajdada egdim, qaysi qilgan solih amalim bilan Alloh menga O'zigagina ibodat qilishdek baxtni bergan bilmadim, lekin o'sha amalimni ko'proq bo'lishini xohlardim!!!
Robbim, O'zingga shukr, mana shu yurtda, mana shu tuproqda, mana shu oilada, İslom ne'matini to'liq berganing uchun, meni O'zingga ibodat qilish bilan sevintirgan, baxtiyor qilganing uchun!!!
Sening nafasing tekkan har bir jonni, vujudni yaxshi ko'raman, Robbim!
Sendan uzoqlashtiradigan, Seni norizo qiladigan amallardan qanchalar qo'rqsam, shunchalar yomon ko'raman..!
🍃 ©Fatima Aliy 🍃
🌸 @Fatima_Aliy 🌸
Ba'zan o'ylab qolaman...
Qandoq ham baxtliman deya...
Ba'zan yuragim taka-puka uradi, huddi oshig'i bilan diydorlashgan mashuqadek!
Har kimda bir istak bo'ladi: sevgan yorini hammadan ham yaxshi, go'zal xulqli bo'lishini, u hammadan mukammal bo'lishini istaydi!!!
Men sevdim... Shunchalar sevdimki, qancha gunoh va masiyatlar bilan yaqinlashsam-da, Undan so'rasam-da, so'rayversam-da ko'ksimdan itarmaydigan, "bor, ket!", deb meni O'zidan uzoqlashtirmaydigan Zotni sevdim!
U Odamni yaratib, unga O'z nafasidan "puf"ladi...
Uning nafasi kirgan har bir vujudni yaxshi ko'raman, har biriga hurmatim bor..!
Biram baxtlimanki, biram baxtiyormanki!!!
Qandoq ham baxtsiz bo'lay, axir buyuk Rob men so'ramasam ham O'ziga sajda qilguvchilardan qilgan bo'lsa, axir Muhammad alayhıssalomni tanlab, u zot alayhissalomni Rosul qilib saylab, besh vaqt ibodatni va boshqa farz amallarni amr etganidan so'ng ham, tug'yonga ketgan, ishonmagan, ergashmagan necha minglab, millionlab, milliardlab insonlar o'tdi, hali yana qanchasi o'tadi... Mana shuncha adashgan, gunohkorlar orasidan meni tanlab aqlim qabul qila olgunicha, nafsim ko'targunicha O'zini tanitib qo'ygan bo'lsa...
Muhammad alayhissalom uchun ham o'sha Alloh, o'sha Qur'on, o'sha Ka'ba edi... Men uchun ham o'shandoq!!!
Odatda, boshimizga bir tashvish tushsa: "qaysi gunohlarim uchun?", deymiz.
Hech egilmagan boshimni sajdada egdim, qaysi qilgan solih amalim bilan Alloh menga O'zigagina ibodat qilishdek baxtni bergan bilmadim, lekin o'sha amalimni ko'proq bo'lishini xohlardim!!!
Robbim, O'zingga shukr, mana shu yurtda, mana shu tuproqda, mana shu oilada, İslom ne'matini to'liq berganing uchun, meni O'zingga ibodat qilish bilan sevintirgan, baxtiyor qilganing uchun!!!
Sening nafasing tekkan har bir jonni, vujudni yaxshi ko'raman, Robbim!
Sendan uzoqlashtiradigan, Seni norizo qiladigan amallardan qanchalar qo'rqsam, shunchalar yomon ko'raman..!
🍃 ©Fatima Aliy 🍃
🌸 @Fatima_Aliy 🌸
Урушдан хасса таяниб келган тоғам бўларди. Хар гал уйига борганимда “урушни гапириб беринг”, десам, “қўй, болам, ўша кунларни эсимга солма”, дерди. Бир гал акаларим билан борсак, тоғам шинел кийган дўсти билан гурунглашиб ўтирган экан.
- Нуқул урушни гапиринг, деб қистардинг, мана, Абдухолиқ амакинг Берлингача борган, кўп нарсани кўрган, ўзи гапириб беради, - деди тоғам.
Абдухолиқ амаки кўккўз, мўйлови сариқ, хушчақчақ киши экан.
- Тоғанг нимани кўрибди, жиян? - деди “газета-папирос”ини тутатиб. - Оёғидан яраланиб Польшадан қайтиб келган. Аканг қарағай Рейхстаггача борганман. Бир куни қизиқ бўлган? Қирқ бешинчи йилнинг апрель ойи эди. “Берлинни бугун оламиз, эртага оламиз”, деб турилган кезлар. Бандареко деган палковник лична ўзи чақириб, прказ бериб қолди:
- Младший лейтенант Абдусаматов! Сенга асобий задания бор. Генштабнинг буйруғи, - деди.
- Ес, тавариш палковник! - дедим чес бериб.
Одер дарёси буйидаги шахарчанинг ярми бизнинг қўлга ўтган, ярми пашистда қолган эди
- Прказ шуки, - деди полковник, - тонг қоронғусида шахарга кириб, қайси кўчада немиснинг қанча танки, қанча пушкаси борлигини билиб келасан!
Ростини айтсам, юрагим бетламади.
- Тавариш палковник мен разведкачи эмас, связистман! - десам, аччиғи чиқиб кетди.
- Атставит, младший лейтенант Абдусаматов! - деди бақириб. - Камандирнинг буйруғи мухокама қилинмайди, бажарилади! - Кейин ётиғи билан тушунтирди: - Сен, Абдусаматов, тажрибали жангчисан. Афти ангоринг хам немисга ўхшаб кетади. Қўрқма, сен билан хеч кимнинг иши бўлмайди, фашистнинг ўзи қочгани жой тополмай турибди.
- Немисчани билмайман-ку! - десам қўл силтади:
- Ничево, сен соқов немис бўласан!
Эгнимга “штандартенфюрер” кийимини кийгазиб қўйишди.
Шундай қилиб десанг “штандартенфюрер” Абдусаматов шахарчага кириб бордилар. Палковник рост айтган экан. Хаммаёқ вайрона, хар ким ўз жонини acpaш билан овора, ит эгасини танимайди, биров уёққа югуради, биров буёққа… Ярим соатча юргандан кейин анча дадил тортдим. Танк, пушка деган нарсалар кўринмайди. Аммо кўчанинг икки четидаги олмалар шунақа чиройли гуллабдики, одамнинг хаваси келади. Шунга махлиё бўлиб кетаётсам, бафармони Худо, ердан чиқдими, осмондан тушдими, шундоқ рўпарамдан немис генерали чиқиб қолса бўладими!
Савлатидан от хуркийди, хотинталоқнинг! Тиззаларим қалтираб таққа тўхтаб қолдим. Нима қилишни билсам, ўлай агар! Немисча гапирай десам, тилини билмасам. Ўрисча гапирсам, қўлга тушиб қоламан. Буёғи нима бўлганини ўзим билмайман. Қўлимни кўксимга қўйиб, “ассалому алайкўм”, деб юборибман! Генерал тўхтаб қолди. Ичимда “хозир отиб ташлайди, кўрамиз, ким олдинроқ отишини, лаънати “пашист”, деб тўппончамга қўл юборсам, киройи одоб билан “ваалайкум ассалом!” дейди! Бақа бўпқопман!
Қарасам, ёнида адютанти йўқ. Овозини пасайтириб, “Сиз хам ўзбекмисиз?” деди. “Худди шундай, херр генерал, разведкага келганман!” деган эдим, “Шахар паркида душманнинг тўртта “Фердинанти”, олтита “гаубицаси” турибди, аммо асосий кучлар дарёнинг нариги бетида”, деди-да йўлига кетаверди.
Кейин билсам, “генерал” хам ўзимга ўхшаган младший лейтенант, қўшни қисмда хизмат қиладиган разведкачи экан...
Урушда шунақаси хам бўптуради, жиян!
Ўткир Хошимов
#UCHNUQTA
@Hikoyalar ни яқинларингизга ҳам юборинг!
Audio monologlar: @bedorlik kanalida!
Kulguli rasmlar: @uvaxaxa da!
______________
📜📚📖 @Hikoyalar каналига қўшилиш учун 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ни босинг ва OK.
- Нуқул урушни гапиринг, деб қистардинг, мана, Абдухолиқ амакинг Берлингача борган, кўп нарсани кўрган, ўзи гапириб беради, - деди тоғам.
Абдухолиқ амаки кўккўз, мўйлови сариқ, хушчақчақ киши экан.
- Тоғанг нимани кўрибди, жиян? - деди “газета-папирос”ини тутатиб. - Оёғидан яраланиб Польшадан қайтиб келган. Аканг қарағай Рейхстаггача борганман. Бир куни қизиқ бўлган? Қирқ бешинчи йилнинг апрель ойи эди. “Берлинни бугун оламиз, эртага оламиз”, деб турилган кезлар. Бандареко деган палковник лична ўзи чақириб, прказ бериб қолди:
- Младший лейтенант Абдусаматов! Сенга асобий задания бор. Генштабнинг буйруғи, - деди.
- Ес, тавариш палковник! - дедим чес бериб.
Одер дарёси буйидаги шахарчанинг ярми бизнинг қўлга ўтган, ярми пашистда қолган эди
- Прказ шуки, - деди полковник, - тонг қоронғусида шахарга кириб, қайси кўчада немиснинг қанча танки, қанча пушкаси борлигини билиб келасан!
Ростини айтсам, юрагим бетламади.
- Тавариш палковник мен разведкачи эмас, связистман! - десам, аччиғи чиқиб кетди.
- Атставит, младший лейтенант Абдусаматов! - деди бақириб. - Камандирнинг буйруғи мухокама қилинмайди, бажарилади! - Кейин ётиғи билан тушунтирди: - Сен, Абдусаматов, тажрибали жангчисан. Афти ангоринг хам немисга ўхшаб кетади. Қўрқма, сен билан хеч кимнинг иши бўлмайди, фашистнинг ўзи қочгани жой тополмай турибди.
- Немисчани билмайман-ку! - десам қўл силтади:
- Ничево, сен соқов немис бўласан!
Эгнимга “штандартенфюрер” кийимини кийгазиб қўйишди.
Шундай қилиб десанг “штандартенфюрер” Абдусаматов шахарчага кириб бордилар. Палковник рост айтган экан. Хаммаёқ вайрона, хар ким ўз жонини acpaш билан овора, ит эгасини танимайди, биров уёққа югуради, биров буёққа… Ярим соатча юргандан кейин анча дадил тортдим. Танк, пушка деган нарсалар кўринмайди. Аммо кўчанинг икки четидаги олмалар шунақа чиройли гуллабдики, одамнинг хаваси келади. Шунга махлиё бўлиб кетаётсам, бафармони Худо, ердан чиқдими, осмондан тушдими, шундоқ рўпарамдан немис генерали чиқиб қолса бўладими!
Савлатидан от хуркийди, хотинталоқнинг! Тиззаларим қалтираб таққа тўхтаб қолдим. Нима қилишни билсам, ўлай агар! Немисча гапирай десам, тилини билмасам. Ўрисча гапирсам, қўлга тушиб қоламан. Буёғи нима бўлганини ўзим билмайман. Қўлимни кўксимга қўйиб, “ассалому алайкўм”, деб юборибман! Генерал тўхтаб қолди. Ичимда “хозир отиб ташлайди, кўрамиз, ким олдинроқ отишини, лаънати “пашист”, деб тўппончамга қўл юборсам, киройи одоб билан “ваалайкум ассалом!” дейди! Бақа бўпқопман!
Қарасам, ёнида адютанти йўқ. Овозини пасайтириб, “Сиз хам ўзбекмисиз?” деди. “Худди шундай, херр генерал, разведкага келганман!” деган эдим, “Шахар паркида душманнинг тўртта “Фердинанти”, олтита “гаубицаси” турибди, аммо асосий кучлар дарёнинг нариги бетида”, деди-да йўлига кетаверди.
Кейин билсам, “генерал” хам ўзимга ўхшаган младший лейтенант, қўшни қисмда хизмат қиладиган разведкачи экан...
Урушда шунақаси хам бўптуради, жиян!
Ўткир Хошимов
#UCHNUQTA
@Hikoyalar ни яқинларингизга ҳам юборинг!
Audio monologlar: @bedorlik kanalida!
Kulguli rasmlar: @uvaxaxa da!
______________
📜📚📖 @Hikoyalar каналига қўшилиш учун 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ни босинг ва OK.
Telegram
Hikoyalar (G&M)
Eng zo'r, sara, tarbiyaviy va sevimli @Hikoyalar shu yerda
📜📚📖 @Hikoyalar kanaliga qo'shilish uchun 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ni bosing va OK.
Bizni aslo tark etmang! Yaxshilari albatta bo'ladi. Biz izlanishdamiz!
📜📚📖 @Hikoyalar kanaliga qo'shilish uchun 👇
https://tttttt.me/joinchat/AAAAADuknkYHGVbghYjS1A
👆 ni bosing va OK.
Bizni aslo tark etmang! Yaxshilari albatta bo'ladi. Biz izlanishdamiz!
Ассалому алейкум азизларим, барчангизни
Наврўз айёми билан табриклайман.
Устоз Ҳалима Худойбердиева айтганларидек, «бу кунларга етганлар бор, етмаганлар бор» барчангизга соғлик тилайман, ўтганларни Аллоҳ раҳмат айласин, юртимизга кўз тегмасин, дунёда тинчлик бўлсин азизлар !
* * *
ЎЛКАМДА НАВРЎЗ...
Баҳорнинг тафтидан қувонар диллар,
Дарахтда уйғониб очилди гуллар,
Кўкламни кўрганда сайрар бул-булар,
Ўлкамда наврўздир, ўлкамда наврўз.
Тонг чоғи қуёшнинг пардасида нур,
Кўнгиллар баҳр олар, кўнгилда хузур,
Оламда жўш урсин баҳорий сурур,
Ўлкамда наврўздир, ўлкамда наврўз.
Ҳа демай тоғларда қизғалдоқлар лим,
Уфуриб файз берсин гул тароватин.
Баҳорнинг меҳридан, қолмасин ҳечким,
Ўлкамда наврўздир, ўлкамда наврўз.
Қатор дош қозонда қайнар сумалак,
Болалар эшик қоқиб айтар бойчечак,
Меҳр - оқибатдан берар у, дарак,
Ўлкамда наврўздир, ўлкамда наврўз.
Деҳқон Яратгандан, сўрар рисқу рўз.
Ўлкамда наврўздир, ўлкамда наврўз !..
©Абдувоҳид Сувонов
@Adabiyot_olami
@Hikoyalar
Наврўз айёми билан табриклайман.
Устоз Ҳалима Худойбердиева айтганларидек, «бу кунларга етганлар бор, етмаганлар бор» барчангизга соғлик тилайман, ўтганларни Аллоҳ раҳмат айласин, юртимизга кўз тегмасин, дунёда тинчлик бўлсин азизлар !
* * *
ЎЛКАМДА НАВРЎЗ...
Баҳорнинг тафтидан қувонар диллар,
Дарахтда уйғониб очилди гуллар,
Кўкламни кўрганда сайрар бул-булар,
Ўлкамда наврўздир, ўлкамда наврўз.
Тонг чоғи қуёшнинг пардасида нур,
Кўнгиллар баҳр олар, кўнгилда хузур,
Оламда жўш урсин баҳорий сурур,
Ўлкамда наврўздир, ўлкамда наврўз.
Ҳа демай тоғларда қизғалдоқлар лим,
Уфуриб файз берсин гул тароватин.
Баҳорнинг меҳридан, қолмасин ҳечким,
Ўлкамда наврўздир, ўлкамда наврўз.
Қатор дош қозонда қайнар сумалак,
Болалар эшик қоқиб айтар бойчечак,
Меҳр - оқибатдан берар у, дарак,
Ўлкамда наврўздир, ўлкамда наврўз.
Деҳқон Яратгандан, сўрар рисқу рўз.
Ўлкамда наврўздир, ўлкамда наврўз !..
©Абдувоҳид Сувонов
@Adabiyot_olami
@Hikoyalar