Епархија будимљанско-никшићка овим путем изражава своју молитвену подршку јуче ухапшеној госпођи Весни Братић, истовремено апелујући на читаву јавност да се у складу са Уставом и законом поштује претпоставка невиности, и тако обезбиједе основни услови за право на одбрану ухапшене у правичном и законитом поступку пред непристрасним судом.

Са искреним жаљењем морамо да примијетимо како је јучерашњом сликом хапшења госпође Братић у јавности унапријед створен утисак о њеној кривици, и то на један крајње непримјерен и отворено понижавајући начин. Не доводећи у питање уставна и законска овлашћења органа гоњења као и одговорност сваког грађанина пред законом и уставом, не можемо се сагласити са начином на који су таква овлашћења јуче примијењена у случају Весне Братић. Људско достојанство је универзална вриједност коју је држава неизоставно дужна да штити и поштује. Гажењем људског достојанства, погажени су закон и правичност. Тим прије јер је гђа Братић као грађанин, универзитетски професор и министар, доказала да је особа високих моралних стандарда, личне скромности и интегритета. Па и онда када се нашла међу онима који су дигли свој глас против неправде у вријеме када су незаконито лишавани слободе Епископ, свештенство и вјерници наше Епархије.

С гнушањем одбијамо да прихватимо као морално и правно оправдано да се наочиглед читаве јавности стављају лисице на руке, а потом и одређује задржавање у притвору универзитетском професору и бившем министру науке, просвјете и образовања, осумњиченој за евентуалну грешку у свом раду, а којом за себе није прибавила никакву корист. Уколико је гђа Братић осумњичена за политички реваншизам и наношење штете државном буџету, утолико је неприхватљивије да се наноси штета друштвеном поретку тако што се процес против ње спроводи као чин јавне политичке одмазде. Посебно при чињеници да до данас нико није поставио питање кривичне, грађанске или политичке одговорности свих оних који су спроводили класичан политички прогон неистомишљеника, никшићких просвјетних радника чија је једина кривица била у томе што су својим ђацима жељели да предају српски језик.

У држави која тако поступа са Весном Братић, није ухапшена само она, него и сваки грађанин са живим осјећањем за истину и правду.

Нашој сестри у Христу још једном упућујемо ријечи молитвене подршке, , подсећајући се да смо увијек дужни носити свој крст положивши сву своју наду у Господа Исуса Христа, сјећајући се нарочито Његових ријечи: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.“(Мт 5:11-12)

"То је војска германскога сoja, И прије смо с њима били боја, него Вране иди па им реци, чекаћу их на Тари ријеци и код Лима бићемо пред њима, не дамо им Мојковац да виде, па цар Јосиф да пред њима иде!"

"Дуго сам разговарао са премијером Хрватске Андрејем Пленковићем и по први пут смо говорили на тему војног савеза Приштине, Тиране и Загреба. Могу да кажем да је премијер Пленковић рекао да то није уперено против Србије, све друго што би рекао би излазило из оквира уљудности, пристојног понашања и кршило би некаква правила добре вере и рационалног разговора“.

Због хитности случаја девојчице није било времена за дуготрајна тестирања. У болници у Вијетнаму, дванаестогодишња девојчица била је тешко болесна од рака крви, односно леукемије.

Рак се стално враћао, чак и након снажне терапије и трансплантације крвних ћелија коју је добила од свог оца. Тада су лекари одлучили да покушају нешто ново — терапију ЦАР-Т (која раније није коришћена за лечење рака крви у Вијетнаму). Узели су неке од девојчициних сопствених одбрамбених ћелија из крви и послали их медицинским научницима на Тајван.

Када су ћелије стигле, научници су им дали посебну „браву“ која омогућава да пронађу и закаче се искључиво за ћелије рака. Направили су милионе таквих ћелија и вратили их девојчици кроз малу цевчицу у руци. Те ћелије су затим пронашле рак, везале се за њега и уништиле га. Након неколико тешких дана са повишеном температуром и пажљивим наџором лекара, сав рак је нестао.

Она је постала прво дете у Вијетнаму које се опоравило на овај начин. Када друге терапије нису успеле, њено сопствено тело, уз малу помоћ медицине, постало је херој који ју је спасао.

Сада и друга болесна деца, па чак и одрасли, можда имају исту шансу. Ово представља огроман пробој у свету медицине.