Hikoyalar (G&M)
Photo
Ота
Мустафо мерганнинг хотини ўлиб қолди. Юраги бир санчди-ю, хайрлашишга ҳам улгуролмади. Мустафонинг боши қотди. 55 ёш қари десанг, қарияммас, ёш десанг ёшаммас. Ўғилларини уйлантирган, қизларини чиқарган. Юрди, юрди, охири зерикди, ўттиздан ошиб, қирққа етмаган бир бева чиққанди, болаларининг ҳай ҳайлашига қарамай, шартта уйланиб олди. Уйланиб тўғри қилган экан, ҳаёти жонланиб кетди. Юзига қон югурди, эгни бут, қорни тўқ, танаси яйради. Кунда кунора янги хотин билан етаклашиб бозорга боради, сархил мевалардан олади, келиннинг кўнгли тусаган кўйлакларни олиб беради, қизиқ қизиқ хангомалар айтиб, чақчақлашади, жони борича уриниб, ёш хотинининг кўнглини овлашга тиришади.
Аммо...
Катта қизи у йўқлигида келиб, роса жанжал кўтарибди, нега онамни кўйлакларини кийдинг деб, юмдалабди, ерга ётқизиб урибди, устидаги кийимларини йиртиб ташлабди. Мустафо аввалига ишонмади. Бу ҳол кўп бор такрорланди. Қизи охири Мустафонинг ўзига рўбарў бўлди: - Нега онам билан бирор маротаба бозорга етаклашиб бормагансиз? Нега онамни узукларини бу мегажин тақиб юрибди? Онамдан қолган сирғаларни нега бу қулоғига осиб, ҳаммага кўз кўз қилади? Нега бунга ҳар куни битта янги кўйлак олиб берасиз? Уйимиздан кетсин бу ....? Агар кетмаса мен ўзим бўғиб ўлдираман!
- Қизим, мен бахтли яшаётганимдан, сен бахтли эмасмисан? Ҳамманг уй уйингга кетасан, мен овқатсиз қолиб кетдим, ҳеч биринг мени ўйламадинг, устим кир, пайпоғим сасиган, ўзим ювдим, ўзим чой қўйдим. Биласан, онангни бир умр бошимда кўтариб юрдим, лекин тақдир экан, айрилиб қолдим, бу аёлга эрмакка уйланганим йўқ, ҳали яшашга мажбур эканим учун, уйландим. Мени ҳурмат қилсанг, уни ҳурмат қил, мени овунтириб юргани учун унга раҳмат айт, яқинда фарзандли бўламиз, бу уйни шу ўгай онангга хатлаб бераман, агар бу хонадондан оёғингни узилишини истамасанг, ўгай онанг билан муросангни тўғрилаб ол. Агар юзимга оёқ қўядиган бўлсанг, шундай дуоибад қиламан, ҳечқачон ўнгланмайсан. Сен ҳам, укаларинг ҳам, хору-зор, чала ўлик ҳолатда ўлиб кетасанлар. Мени бекорга Мустафо мерган дейишмайди, мени дуоибадим албатта нишонга тегади...
Қиз муросага кўнмади. Мустафо мерган йўқлигида укалари билан келиб, ўгай онани то қорнидаги боласи тушгунча юмалатиб тепди. Мустафо мерган ўн кун шифохона остонасида ётди. Болаларининг қилмиши учун ўн кун қон йиғлади. Соқоллари ўсиб, чўпдай озиб кетди. Болаларининг бирортасига қайрилиб қарамади.
Хотини шу шу ўнгланмади. Яна бир йилга яқин яшади. Рангги сап сариқ бўлиб бу ёруғ оламни тарк этди. Мустафо тобут ортидан ялангоёқ, ялангбош, кийимининг тугмалари қадалмаган афтода ҳолатда бўзлаб борди. Биринчи хотини ўлганда, жимгина кўз ёш тўккан бўлса, бу хотини ўлганда ўкириб фарёд чекди. Унинг доду-фарёдига бутун қишлоқ аҳли йиғлади. Болалари кийгазган чопонни лойга улоқтирди. Кўкрагига муштлаб, юзини тимдалайверганидан, аъзойи бадани маматалоқ бўлиб кетди.
Шундан сўнг, Мустафо мерган кўп яшамади. Қабристонга оёқяланг қатнай қатнай қабр тепасида ўлиб қолди. Эрталаб қабрни қучоқлаб тарашадай қотиб ётган ҳолатда топишди.
Орадан йиллар ўтди. Одамлар бу воқеаларни аллақачон унутиб юборишган бўларди. Аммо бу воқеаларни бот бот эсга солиб турадиган нарса шуки, Мустафонинг ўлимидан сўнг, кўп ўтмай, катта қизи бир қўл, бир оёғи шол бўлиб, ўн беш йил фалаж ётди. Мустафо айтганидай ўлимни орзу қила қила Ҳаққа жон омонатини топширди. Худо ҳам унинг жонини ўн беш йил олмади. Қиз, ўн беш йил ит азобида яшади. Икки уканинг ҳам хотини ўлиб, ўн беш йил, ҳеч ким қиз бермади.
Муҳаммад Исмоил
@Hikoyalar
Мустафо мерганнинг хотини ўлиб қолди. Юраги бир санчди-ю, хайрлашишга ҳам улгуролмади. Мустафонинг боши қотди. 55 ёш қари десанг, қарияммас, ёш десанг ёшаммас. Ўғилларини уйлантирган, қизларини чиқарган. Юрди, юрди, охири зерикди, ўттиздан ошиб, қирққа етмаган бир бева чиққанди, болаларининг ҳай ҳайлашига қарамай, шартта уйланиб олди. Уйланиб тўғри қилган экан, ҳаёти жонланиб кетди. Юзига қон югурди, эгни бут, қорни тўқ, танаси яйради. Кунда кунора янги хотин билан етаклашиб бозорга боради, сархил мевалардан олади, келиннинг кўнгли тусаган кўйлакларни олиб беради, қизиқ қизиқ хангомалар айтиб, чақчақлашади, жони борича уриниб, ёш хотинининг кўнглини овлашга тиришади.
Аммо...
Катта қизи у йўқлигида келиб, роса жанжал кўтарибди, нега онамни кўйлакларини кийдинг деб, юмдалабди, ерга ётқизиб урибди, устидаги кийимларини йиртиб ташлабди. Мустафо аввалига ишонмади. Бу ҳол кўп бор такрорланди. Қизи охири Мустафонинг ўзига рўбарў бўлди: - Нега онам билан бирор маротаба бозорга етаклашиб бормагансиз? Нега онамни узукларини бу мегажин тақиб юрибди? Онамдан қолган сирғаларни нега бу қулоғига осиб, ҳаммага кўз кўз қилади? Нега бунга ҳар куни битта янги кўйлак олиб берасиз? Уйимиздан кетсин бу ....? Агар кетмаса мен ўзим бўғиб ўлдираман!
- Қизим, мен бахтли яшаётганимдан, сен бахтли эмасмисан? Ҳамманг уй уйингга кетасан, мен овқатсиз қолиб кетдим, ҳеч биринг мени ўйламадинг, устим кир, пайпоғим сасиган, ўзим ювдим, ўзим чой қўйдим. Биласан, онангни бир умр бошимда кўтариб юрдим, лекин тақдир экан, айрилиб қолдим, бу аёлга эрмакка уйланганим йўқ, ҳали яшашга мажбур эканим учун, уйландим. Мени ҳурмат қилсанг, уни ҳурмат қил, мени овунтириб юргани учун унга раҳмат айт, яқинда фарзандли бўламиз, бу уйни шу ўгай онангга хатлаб бераман, агар бу хонадондан оёғингни узилишини истамасанг, ўгай онанг билан муросангни тўғрилаб ол. Агар юзимга оёқ қўядиган бўлсанг, шундай дуоибад қиламан, ҳечқачон ўнгланмайсан. Сен ҳам, укаларинг ҳам, хору-зор, чала ўлик ҳолатда ўлиб кетасанлар. Мени бекорга Мустафо мерган дейишмайди, мени дуоибадим албатта нишонга тегади...
Қиз муросага кўнмади. Мустафо мерган йўқлигида укалари билан келиб, ўгай онани то қорнидаги боласи тушгунча юмалатиб тепди. Мустафо мерган ўн кун шифохона остонасида ётди. Болаларининг қилмиши учун ўн кун қон йиғлади. Соқоллари ўсиб, чўпдай озиб кетди. Болаларининг бирортасига қайрилиб қарамади.
Хотини шу шу ўнгланмади. Яна бир йилга яқин яшади. Рангги сап сариқ бўлиб бу ёруғ оламни тарк этди. Мустафо тобут ортидан ялангоёқ, ялангбош, кийимининг тугмалари қадалмаган афтода ҳолатда бўзлаб борди. Биринчи хотини ўлганда, жимгина кўз ёш тўккан бўлса, бу хотини ўлганда ўкириб фарёд чекди. Унинг доду-фарёдига бутун қишлоқ аҳли йиғлади. Болалари кийгазган чопонни лойга улоқтирди. Кўкрагига муштлаб, юзини тимдалайверганидан, аъзойи бадани маматалоқ бўлиб кетди.
Шундан сўнг, Мустафо мерган кўп яшамади. Қабристонга оёқяланг қатнай қатнай қабр тепасида ўлиб қолди. Эрталаб қабрни қучоқлаб тарашадай қотиб ётган ҳолатда топишди.
Орадан йиллар ўтди. Одамлар бу воқеаларни аллақачон унутиб юборишган бўларди. Аммо бу воқеаларни бот бот эсга солиб турадиган нарса шуки, Мустафонинг ўлимидан сўнг, кўп ўтмай, катта қизи бир қўл, бир оёғи шол бўлиб, ўн беш йил фалаж ётди. Мустафо айтганидай ўлимни орзу қила қила Ҳаққа жон омонатини топширди. Худо ҳам унинг жонини ўн беш йил олмади. Қиз, ўн беш йил ит азобида яшади. Икки уканинг ҳам хотини ўлиб, ўн беш йил, ҳеч ким қиз бермади.
Муҳаммад Исмоил
@Hikoyalar
❤28😢20🥰2
Hikoyalar (G&M)
Photo
МУНОСИБ ВОРИС
Кунлардан бир кун Хитой императори ўзига муносиб ворис танлаш мақсадида Хитойдаги барча 14 ёшли болаларни йиғибди ва ҳаммасига биттадан уруғ бериб шундай дебди:
- Олти ойнинг ичида мана шу уруғлардан энг чиройли гул ўстирган бола менинг ворисим бўлади!
Белгиланган вақт ўтибди. Ҳамма болалар бир-биридан чиройли гулларни олиб келишибди. Император иштирокчиларнинг гулларини кузатиб кетаётса, бир бола йиғлаб турганига кўзи тушиб қолибди ва унга савол берибди:
– Нега йиғлаяпсан, болакай?
– Мен ҳар қанча ҳаракат қилмай, гулни ўстира олмадим, – деб жавоб қилибди.
Шунда император:
– Мен айнан шу болани ўзимга ворис қиламан, – дебди.
Вазирлари таажжубланиб, мурожаат қилишибди:
– Ҳазрати олийлари, нимага шунча чиройли гул ўстирган болалар бир четда қолиб, айнан гул ўстиролмаган болани танлаяпсиз?
Император:
– Чунки, мен уруғларни тарқатишдан бир кун олдин ҳаммасини қайнатган эдим. Улардан гул тугул ниш ҳам чиқмасди! Мен айнан шу боланинг тўғрисўзлиги учун ўзимга ворис қиламан, – деб жавоб қилибди.
Кунлардан бир кун Хитой императори ўзига муносиб ворис танлаш мақсадида Хитойдаги барча 14 ёшли болаларни йиғибди ва ҳаммасига биттадан уруғ бериб шундай дебди:
- Олти ойнинг ичида мана шу уруғлардан энг чиройли гул ўстирган бола менинг ворисим бўлади!
Белгиланган вақт ўтибди. Ҳамма болалар бир-биридан чиройли гулларни олиб келишибди. Император иштирокчиларнинг гулларини кузатиб кетаётса, бир бола йиғлаб турганига кўзи тушиб қолибди ва унга савол берибди:
– Нега йиғлаяпсан, болакай?
– Мен ҳар қанча ҳаракат қилмай, гулни ўстира олмадим, – деб жавоб қилибди.
Шунда император:
– Мен айнан шу болани ўзимга ворис қиламан, – дебди.
Вазирлари таажжубланиб, мурожаат қилишибди:
– Ҳазрати олийлари, нимага шунча чиройли гул ўстирган болалар бир четда қолиб, айнан гул ўстиролмаган болани танлаяпсиз?
Император:
– Чунки, мен уруғларни тарқатишдан бир кун олдин ҳаммасини қайнатган эдим. Улардан гул тугул ниш ҳам чиқмасди! Мен айнан шу боланинг тўғрисўзлиги учун ўзимга ворис қиламан, – деб жавоб қилибди.
❤26🔥5
Живанши шундай хотирлайди:
"Ўша куни — ўлим яқинлашганини англаганида — у мени Швейцариядаги уйига чақирди ва ўзининг ётоқхонасида қабул қилди. Бу хонада у бир неча ойдан бери тўшакда михланиб ётарди.
— Менда сен учун совға бор. Мана бу қутичага қара.
Ипак қоғоз ичида пальто ётарди. У менга шундай деди:
— Агар қачондир қайғуга ботсанг, бу пальтони елканга ташла. Ўшанда, Одри сенга тасалли бераётганини ҳис қиласан".
--- --- --- --- ---
1953 йилнинг ёзининг иссиқ кунларидан бирида, Париждаги Альфред де Виньи проспектида жойлашган Givenchy мода уйида 26 ёшли Юбер де Живанши муҳим меҳмонни кутаётган эди. Эрталаб котибаси унга “мисс Хепберн” келиши ҳақида айтганди. Юбер жуда хурсанд эди: ўзининг оддий шахсиятига шуҳратли актриса Кэтрин Хепберннинг ўзи эътибор қаратаётганди! Ёш йигит бир йил аввал ўзининг модалар уйини очган, мижозлар эса ҳали кўп эмасди.
Аммо белгиланган вақтда эшикдан “Оскар” соҳибаси эмас, балки 24 ёшли нотаниш қиз кириб келди.
— Менинг исмим Одри. Одри Хепберн, — деди у.
Юбер кейинчалик шундай хотирлайди: "У худди қамишдай эди. Кичкина сандаллар, оқ футболка, тор кийилган катак-катак шим ва гондола эшувчиларининг кулгули шляпасини кийиб олган ёш ўспирин".
Одри унинг олдига янги фильм — “Сабрина” учун либос тикиб берадиган дизайнер излаб келганини айтди. У истардики, қаҳрамони “французча назокат” билан кийиниб чиқсин.
Юберда у вақтда номаълум актрисага махсус кийим тикиш учун вақт йўқ эди, шунинг учун унга янги тикилган коллекциядан бирор кийим танлаб олишни таклиф қилди. Одри рози бўлди.
Ўша йили “Сабрина” фильми “Оскар” олди — аммо фақат костюмлар учун. Лекин мукофот Живаншига эмас, бошқа қаҳрамонлар либосини тиккан Эдит Хэдга насиб этди. Живанши исми титрларда ҳам кўрсатилмади. Бу учун Одри шахсан Парижга учиб келиб, ундан кечирим сўради. Живанши шундай деб эслайди:
"Мен унга тасалли берардим. Одри, ‘Сабрина’ туфайли шунча мижоз пайдо бўлдики, уларга улгура олмаяпман. Мен машҳур бўлдим. Бунда сенинг ҳиссан жуда катта”.
Шундай қилиб уларнинг дўстлиги бошланди.
Одри Хепберн — унинг илҳом париси эди. Юбер уни эркалаб “ёқимтойим Одри” деб атарди. Ва у учун ҳамма нарсани қилишга тайёр эди.
1961 йили экранга “Тиффаниникида нонушта” фильми чиқди. Одри бош қаҳрамон ролини ўйнади, Юбер эса у учун афсонавий “кичик қора либос” тикиб берди. Бу либос мадмуазель Шанель ўрнатган анъаналардан фарқли, янги услубда эди. Кейинчалик Одри бу ролни ҳаётидаги энг муваффақиятлиси деб атайди. Юбер эса: “Ушбу либос менга абадий ном қолдирди”, дейди.
Одри учун Юбер шунчаки шахсий дизайнер эмас, балки энг яқин дўст, йиғлаш учун елка, тасалли берар инсон эди. Дўсти унга “Сабрина” фильмдаги танишувдан кейинги биринчи муҳаббати — актёр Уильям Холден билан ажралишни енгишда ёрдам берганди.
Юбер Одрининг ҳаётидаги муҳим лаҳзаларда доимо ёнида бўлди: у актёр Мел Феррерга турмушга чиққанида, ўлик туғилган биринчи фарзандини дафн қилганида, 1960 йилда туғилган ўғли Шонни чўқинтирганда. Кейинчалик Одри психоаналитик Андреа Доттига турмушга чиққанида ҳам Юбер унга никоҳ маросими учун кулранг-кўк гулранг кийим тикиб берди...
Юбер Одри билан 42 йил бирга бўлди. Бу муносабат садоқат, тушуниш, сабр ва чуқур ҳурмат асосига қурилган эди. Одри 1993 йилнинг 20 январ куни саратондан вафот этди. Живанши унинг касаллик пайтида бутун кўз ёшини тўкиб бўлгани учун дафн маросимида йиғлай олмаганини айтганди.
Хепберн вафотидан кейин Юбер ишлай олмади — 1995 йилда у нафақага чиқиб, Givenchy мода уйини дизайнер Жон Гальяно бошқарувига топширди. У Париж яқинидаги қишлоқ уйида яшар, боғдорлик билан шуғулланар ва жамоат олдида кам кўринарди.
Ундан Одри ҳақида сўрашганда, шунчаки табассум қиларди:
— У ажойиб аёл эди. Мен унга жуда-жуда соғиняпман.
©️ Сарвар Раҳимий таржимаси
"Ўша куни — ўлим яқинлашганини англаганида — у мени Швейцариядаги уйига чақирди ва ўзининг ётоқхонасида қабул қилди. Бу хонада у бир неча ойдан бери тўшакда михланиб ётарди.
— Менда сен учун совға бор. Мана бу қутичага қара.
Ипак қоғоз ичида пальто ётарди. У менга шундай деди:
— Агар қачондир қайғуга ботсанг, бу пальтони елканга ташла. Ўшанда, Одри сенга тасалли бераётганини ҳис қиласан".
--- --- --- --- ---
1953 йилнинг ёзининг иссиқ кунларидан бирида, Париждаги Альфред де Виньи проспектида жойлашган Givenchy мода уйида 26 ёшли Юбер де Живанши муҳим меҳмонни кутаётган эди. Эрталаб котибаси унга “мисс Хепберн” келиши ҳақида айтганди. Юбер жуда хурсанд эди: ўзининг оддий шахсиятига шуҳратли актриса Кэтрин Хепберннинг ўзи эътибор қаратаётганди! Ёш йигит бир йил аввал ўзининг модалар уйини очган, мижозлар эса ҳали кўп эмасди.
Аммо белгиланган вақтда эшикдан “Оскар” соҳибаси эмас, балки 24 ёшли нотаниш қиз кириб келди.
— Менинг исмим Одри. Одри Хепберн, — деди у.
Юбер кейинчалик шундай хотирлайди: "У худди қамишдай эди. Кичкина сандаллар, оқ футболка, тор кийилган катак-катак шим ва гондола эшувчиларининг кулгули шляпасини кийиб олган ёш ўспирин".
Одри унинг олдига янги фильм — “Сабрина” учун либос тикиб берадиган дизайнер излаб келганини айтди. У истардики, қаҳрамони “французча назокат” билан кийиниб чиқсин.
Юберда у вақтда номаълум актрисага махсус кийим тикиш учун вақт йўқ эди, шунинг учун унга янги тикилган коллекциядан бирор кийим танлаб олишни таклиф қилди. Одри рози бўлди.
Ўша йили “Сабрина” фильми “Оскар” олди — аммо фақат костюмлар учун. Лекин мукофот Живаншига эмас, бошқа қаҳрамонлар либосини тиккан Эдит Хэдга насиб этди. Живанши исми титрларда ҳам кўрсатилмади. Бу учун Одри шахсан Парижга учиб келиб, ундан кечирим сўради. Живанши шундай деб эслайди:
"Мен унга тасалли берардим. Одри, ‘Сабрина’ туфайли шунча мижоз пайдо бўлдики, уларга улгура олмаяпман. Мен машҳур бўлдим. Бунда сенинг ҳиссан жуда катта”.
Шундай қилиб уларнинг дўстлиги бошланди.
Одри Хепберн — унинг илҳом париси эди. Юбер уни эркалаб “ёқимтойим Одри” деб атарди. Ва у учун ҳамма нарсани қилишга тайёр эди.
1961 йили экранга “Тиффаниникида нонушта” фильми чиқди. Одри бош қаҳрамон ролини ўйнади, Юбер эса у учун афсонавий “кичик қора либос” тикиб берди. Бу либос мадмуазель Шанель ўрнатган анъаналардан фарқли, янги услубда эди. Кейинчалик Одри бу ролни ҳаётидаги энг муваффақиятлиси деб атайди. Юбер эса: “Ушбу либос менга абадий ном қолдирди”, дейди.
Одри учун Юбер шунчаки шахсий дизайнер эмас, балки энг яқин дўст, йиғлаш учун елка, тасалли берар инсон эди. Дўсти унга “Сабрина” фильмдаги танишувдан кейинги биринчи муҳаббати — актёр Уильям Холден билан ажралишни енгишда ёрдам берганди.
Юбер Одрининг ҳаётидаги муҳим лаҳзаларда доимо ёнида бўлди: у актёр Мел Феррерга турмушга чиққанида, ўлик туғилган биринчи фарзандини дафн қилганида, 1960 йилда туғилган ўғли Шонни чўқинтирганда. Кейинчалик Одри психоаналитик Андреа Доттига турмушга чиққанида ҳам Юбер унга никоҳ маросими учун кулранг-кўк гулранг кийим тикиб берди...
Юбер Одри билан 42 йил бирга бўлди. Бу муносабат садоқат, тушуниш, сабр ва чуқур ҳурмат асосига қурилган эди. Одри 1993 йилнинг 20 январ куни саратондан вафот этди. Живанши унинг касаллик пайтида бутун кўз ёшини тўкиб бўлгани учун дафн маросимида йиғлай олмаганини айтганди.
Хепберн вафотидан кейин Юбер ишлай олмади — 1995 йилда у нафақага чиқиб, Givenchy мода уйини дизайнер Жон Гальяно бошқарувига топширди. У Париж яқинидаги қишлоқ уйида яшар, боғдорлик билан шуғулланар ва жамоат олдида кам кўринарди.
Ундан Одри ҳақида сўрашганда, шунчаки табассум қиларди:
— У ажойиб аёл эди. Мен унга жуда-жуда соғиняпман.
©️ Сарвар Раҳимий таржимаси
Telegram
Rahimiy +
Журналист, таржимон ва сценарист Сарвар Раҳимийнинг шахсий, ижодий канали.
❤29😢3🔥2🤔1
Hikoyalar (G&M)
Photo
Tashlandiq yotoqxona (+16)
(Yuragi bo'shlar, asabiylar o'qishi mumkin emas)
Bu voqeani harbiy xizmatda yurgan vaqtlarimda o'sha yerda yashovchi aholi aytib bergandi.
Biz kelib tushgan harbiy qismni yonida ko'p qavatli tashlandiq bino bor edi. Aytishlaricha bu yer talaba qizlar yotoqxonasi bo'lgan ekan. Bu yotoqxona chegara yaqinida joylashgan bo'lib, ikki davlatdan kelgan talabalar uchun xizmat qilgan ekan. Chegaralar deyarli ochiq bo'lib, qo'riqlanmagan va to'siqlar qo'yilmagan. Bir kun tunda chegarani u tomonidan bir to'da jinoyatchilar yotoqxonaga bostirib kirib kelishib, qo'llariga tushgan qizlarni asir ola boshlashibdi. Qochganlari qochib qolib, qolganlari jinoyatchilar qo'lida qolibdi. Jinoyatchilar asirga olgan qizlarini, yotoqxona yerto'lasiga olib tushib, yalang'och holatda qo'llaridan bog'lab, osib qo'yibdi va ular bilan qilmagan ishlari qolmabdi. So'ng birin ketin hammasini pichoqdan o'tkaza boshlashibdi. Tashqariga qochgan qizlarni aytishicha, yotoqxonadan qizlarni daxshatli qichqiriqlari eshitilarkan. Bu chinqiriqlaridan ularni qiynab o'ldirishayotganini bilish qiyin emas ekan. Qochgan qizlar yordam chaqirib kelishgunga qadar, jinoyatchilar ortga qarab qochib ketishgan ekan. Yerto'laga tushishganida... buni tasvirlash qiyin... odam tanalari har tomonda sochilib yotar, yer esa, to'la qon... hali joni uzilmay qolganlarini xirillagan tovushlari eshitilib turarkan... Tiriklarga yordam berilib, murdalar esa ko'milib, yerto'la qon izlaridan tozalanibdi. Jinoyatchilarni topishganmi, jazolashganmi, bu haqida aytishmadi. Lekin shu voqeadan keyin bu yotoqxonada hech kim yashamabdi. Nechadir yillardan keyin bu yerga bu voqealardan behabar uysiz odamlar yashash uchun joylashishibdi. Lekin ko'p o'tmay, bu yerlardan ko'chib ketishibdi. Ulardan birini aytishicha, pastdan, qizlarni chinqirig'i har tunda eshitilarmush. 3-4 ta bo'lib, hamma yoqni aylanib chiqib ham, hech kimni topa olishmabdi. Hech nimaga tushunishmay, shu yerda yashovchilardan bo'lgan voqeani bilib olib, har tungi qichqiriqlarni aytib berishibdi va bu yerlardan ko'chib ketishibdi. Yana bir necha yillardan keyin shu bino yonidagi kichik o'quv binolariga harbiy qismni ko'chirib kelishibdi. Aytishlaricha kechasi navbatchilikda aylanib yurgan askarlar shu binodan qizlarni qichqiriqlarini eshitishibdi. Ular ham o'z navbatida bu qanday joy ekanini bilishmagan. Qiziqish ustunlik qilib, ichkariga 2 ta askar kirgan... ertalab ularni boshqa askarlar bino yerto'lasidan hushsiz holatda topishibdi... Shifoxonada o'ziga kelgan askarlar, zo'rg'a, duduqlanib gapirishar, aytishlaricha binoga kirib, ovoz kelgan tomonga yurishgan, yo'lda past bo'yli cholni ko'rishgan va uni ortidan quvishgan, u yerto'laga tushishgan... Yerto'lada hamma yog'idan qon otilib chiqayotgan qizlarni ko'rishgan. Ular tinmay yordam so'rab baqirisharkan. Birini qutqarmoqchi bo'lib, qo'llarini tekkizishgan ham ekanki... u yog'ini eslay olishmabdi. Ularni boshqa harbiy qismga jo'natishibdi. U yerda qolgan askarlarni esa vahima bosibdi. Ko'pchilik norozilik bildiribdi. Tekshiruv guruhi kelib, tashlandiq binoni hamma yerini tekshirib, hech qanday pakana cholni ham, "tirik murda" qizlarni ham topa olishmabdi. Askarlar noroziligi rad etilib, bu yotoqxonadagi voqealarni safsata deb baholashibdi. Va shu hammaga singdirilibdi. Lekin bu bilan hech narsa o'zgarmay, ovozlar yana chiqaveribdi. Harbiy qismdagilar domla olib kelib, jonlig' qurbonlik qilib, duoiy fotihalar qilishibdi. Shundan so'ng ovozlar tinibdi. Lekin ba'zi ba'zida ovozlar eshitilar, pakana chol esa, ko'chada navbatchilikdagi askarlarga bir bir ko'rinib qolar ekan. Men xizmat qilgan vaqtda, bu voqealar bo'lmadi. Biz ham buni safsata, qo'rqitish uchun o'ylab topilgan degan qarorga keldik. Bir qancha vaqtdan keyin yangi askarlar kelibdi. Bir askar negadir shu binoni nima ekanini ko'rmoqchi bo'lib, aylangani bir o'zi kiribdi... Uni pastdan oyoq qo'li singan holda topishibdi... Bu binoni qiziq jihati, pakana chol ham, qizlar tovushi ham ayollarga eshitilmas ekan...
https://tttttt.me/hikoyalar
(Yuragi bo'shlar, asabiylar o'qishi mumkin emas)
Bu voqeani harbiy xizmatda yurgan vaqtlarimda o'sha yerda yashovchi aholi aytib bergandi.
Biz kelib tushgan harbiy qismni yonida ko'p qavatli tashlandiq bino bor edi. Aytishlaricha bu yer talaba qizlar yotoqxonasi bo'lgan ekan. Bu yotoqxona chegara yaqinida joylashgan bo'lib, ikki davlatdan kelgan talabalar uchun xizmat qilgan ekan. Chegaralar deyarli ochiq bo'lib, qo'riqlanmagan va to'siqlar qo'yilmagan. Bir kun tunda chegarani u tomonidan bir to'da jinoyatchilar yotoqxonaga bostirib kirib kelishib, qo'llariga tushgan qizlarni asir ola boshlashibdi. Qochganlari qochib qolib, qolganlari jinoyatchilar qo'lida qolibdi. Jinoyatchilar asirga olgan qizlarini, yotoqxona yerto'lasiga olib tushib, yalang'och holatda qo'llaridan bog'lab, osib qo'yibdi va ular bilan qilmagan ishlari qolmabdi. So'ng birin ketin hammasini pichoqdan o'tkaza boshlashibdi. Tashqariga qochgan qizlarni aytishicha, yotoqxonadan qizlarni daxshatli qichqiriqlari eshitilarkan. Bu chinqiriqlaridan ularni qiynab o'ldirishayotganini bilish qiyin emas ekan. Qochgan qizlar yordam chaqirib kelishgunga qadar, jinoyatchilar ortga qarab qochib ketishgan ekan. Yerto'laga tushishganida... buni tasvirlash qiyin... odam tanalari har tomonda sochilib yotar, yer esa, to'la qon... hali joni uzilmay qolganlarini xirillagan tovushlari eshitilib turarkan... Tiriklarga yordam berilib, murdalar esa ko'milib, yerto'la qon izlaridan tozalanibdi. Jinoyatchilarni topishganmi, jazolashganmi, bu haqida aytishmadi. Lekin shu voqeadan keyin bu yotoqxonada hech kim yashamabdi. Nechadir yillardan keyin bu yerga bu voqealardan behabar uysiz odamlar yashash uchun joylashishibdi. Lekin ko'p o'tmay, bu yerlardan ko'chib ketishibdi. Ulardan birini aytishicha, pastdan, qizlarni chinqirig'i har tunda eshitilarmush. 3-4 ta bo'lib, hamma yoqni aylanib chiqib ham, hech kimni topa olishmabdi. Hech nimaga tushunishmay, shu yerda yashovchilardan bo'lgan voqeani bilib olib, har tungi qichqiriqlarni aytib berishibdi va bu yerlardan ko'chib ketishibdi. Yana bir necha yillardan keyin shu bino yonidagi kichik o'quv binolariga harbiy qismni ko'chirib kelishibdi. Aytishlaricha kechasi navbatchilikda aylanib yurgan askarlar shu binodan qizlarni qichqiriqlarini eshitishibdi. Ular ham o'z navbatida bu qanday joy ekanini bilishmagan. Qiziqish ustunlik qilib, ichkariga 2 ta askar kirgan... ertalab ularni boshqa askarlar bino yerto'lasidan hushsiz holatda topishibdi... Shifoxonada o'ziga kelgan askarlar, zo'rg'a, duduqlanib gapirishar, aytishlaricha binoga kirib, ovoz kelgan tomonga yurishgan, yo'lda past bo'yli cholni ko'rishgan va uni ortidan quvishgan, u yerto'laga tushishgan... Yerto'lada hamma yog'idan qon otilib chiqayotgan qizlarni ko'rishgan. Ular tinmay yordam so'rab baqirisharkan. Birini qutqarmoqchi bo'lib, qo'llarini tekkizishgan ham ekanki... u yog'ini eslay olishmabdi. Ularni boshqa harbiy qismga jo'natishibdi. U yerda qolgan askarlarni esa vahima bosibdi. Ko'pchilik norozilik bildiribdi. Tekshiruv guruhi kelib, tashlandiq binoni hamma yerini tekshirib, hech qanday pakana cholni ham, "tirik murda" qizlarni ham topa olishmabdi. Askarlar noroziligi rad etilib, bu yotoqxonadagi voqealarni safsata deb baholashibdi. Va shu hammaga singdirilibdi. Lekin bu bilan hech narsa o'zgarmay, ovozlar yana chiqaveribdi. Harbiy qismdagilar domla olib kelib, jonlig' qurbonlik qilib, duoiy fotihalar qilishibdi. Shundan so'ng ovozlar tinibdi. Lekin ba'zi ba'zida ovozlar eshitilar, pakana chol esa, ko'chada navbatchilikdagi askarlarga bir bir ko'rinib qolar ekan. Men xizmat qilgan vaqtda, bu voqealar bo'lmadi. Biz ham buni safsata, qo'rqitish uchun o'ylab topilgan degan qarorga keldik. Bir qancha vaqtdan keyin yangi askarlar kelibdi. Bir askar negadir shu binoni nima ekanini ko'rmoqchi bo'lib, aylangani bir o'zi kiribdi... Uni pastdan oyoq qo'li singan holda topishibdi... Bu binoni qiziq jihati, pakana chol ham, qizlar tovushi ham ayollarga eshitilmas ekan...
https://tttttt.me/hikoyalar
❤43😱21😢10👎5🔥3
Кунлардан бир куни устоз ўқувчи аёлларга:
— Эй қизларим, бугун мен сизлар билан савол-жавоб тариқасида бир ақлни синовчи ўйин ўйнамоқчиман. Агар орангизда ким биринчи бўлиб бунда қатнашмоқчи бўлса, илтимос, доскага чиқсин! - дея уларнинг билимини синамоқчи бўлди.
Бир пайт ўқувчи аёллардан бири ўз хоҳиши билан доскага чиқади. Шунда устоз доскага чиққан ўқувчи аёлга:
— Сенга яқин бўлган йигирмата инсонни доскага ёз! - дейди. Ўша аёл бирма-бир ўзига яқин инсонларни доскага ёза бошлайди: "Отам, онам, турмуш ўртоғим, болаларим..." хуллас йигирмата инсонни мисол қилиб ёзади.
— Энди бу йигирматасини ичидан икки кишини ўчиргин! - дейди устоз.
Аёл икки кишини бу рўйхатдан ўчиради. Шунда устоз:
— Энди қолганлар ичидан яна тўрт кишини ўчиргин!Ҳ- дейди.
Шундай қилиб бирма-бир ўчиравериб доскада фақат тўрт кишининг исмини қолдиради. Булар: ота, она, турмуш ўртоқ ва фарзандлар...
Шунда бутун синф жимжит бўлиб, бу ҳеч қандай ўйин эмаслигини англаганча ўйланиб қолишади. Шунда устоз:
— Яна икки кишини шу рўйхатингдан ўчир! - дея буйруқ беради.
Шунда ўқувчи аёл қайси бирини ўчиришга иккиланиб турарди. Кўз ёшлари билан ота-онани бу рўйхатдан ўчиради. Ўчиради-ю кўз ёшларини тийиб туролмасдан ўксиб йиғлаб юборади. Буни кузатиб турган бошқа аёллар ҳам хаёлида нималарнидир ўтказганча устозни кейинги саволини кутиб туришади. Доскада эса турмуш ўртоқ ва фарзанд ёзилган турарди, холос. Шунда устоз:
— Қани, яна бир кишини бу рўйхатдан ўчиргин! - дея буйруқ беради.
Шунда бу аёл янаям қаттиқроқ йиғлай бошлайди. Устоз эса бу ҳолатга парво қилмасдан:
— Мен сенга яна бир кишини бу руйхатдан ўчиргин дедим! - дея гапини такрорлайди.
Шунда аёл доскага яқинлашиб минг бир ўксик йиғи билан ўз фарзандларини бу руйхатдан ўчиради. Доскада эса ёлғиз турмуш ўртоғи исми қолади. Кейин устоз унга:
— Қани, менга айтчи, ота-онанг сени дунёга келтирди, не-не азоблар билан катта қилди, лекин сен уларнинг исмларини ўчирдинг. Ва охирида сенга азиз бўлган фарзандинг исмини ҳам ўчирдинг. Охир-оқибат ёлғиз турмуш ўртоғингни танладинг. Буни қандай изоҳлайсан? - дея ундан сўради.
Аёл ўқувчи эса кўз ёшларини рўмолига артиб, шундай жавоб берди.
— Ота-она - бу Аллоҳнинг такдири, куни келиб улар вафот этадилар. Фарзандлар эса катта бўлгач уйланишади, турмушга чиқишади. Ва оёққа тургач турли баҳоналар билан мендан узоқлашади. Мен билан бир умр бирга қоладиган инсон бу менинг турмуш ўртоғим, - дея жавоб берди. Унинг бундай жавобини ҳеч ким кутмаганди.
@Hikoyalar kanalida ko'proq hikoyalar!
— Эй қизларим, бугун мен сизлар билан савол-жавоб тариқасида бир ақлни синовчи ўйин ўйнамоқчиман. Агар орангизда ким биринчи бўлиб бунда қатнашмоқчи бўлса, илтимос, доскага чиқсин! - дея уларнинг билимини синамоқчи бўлди.
Бир пайт ўқувчи аёллардан бири ўз хоҳиши билан доскага чиқади. Шунда устоз доскага чиққан ўқувчи аёлга:
— Сенга яқин бўлган йигирмата инсонни доскага ёз! - дейди. Ўша аёл бирма-бир ўзига яқин инсонларни доскага ёза бошлайди: "Отам, онам, турмуш ўртоғим, болаларим..." хуллас йигирмата инсонни мисол қилиб ёзади.
— Энди бу йигирматасини ичидан икки кишини ўчиргин! - дейди устоз.
Аёл икки кишини бу рўйхатдан ўчиради. Шунда устоз:
— Энди қолганлар ичидан яна тўрт кишини ўчиргин!Ҳ- дейди.
Шундай қилиб бирма-бир ўчиравериб доскада фақат тўрт кишининг исмини қолдиради. Булар: ота, она, турмуш ўртоқ ва фарзандлар...
Шунда бутун синф жимжит бўлиб, бу ҳеч қандай ўйин эмаслигини англаганча ўйланиб қолишади. Шунда устоз:
— Яна икки кишини шу рўйхатингдан ўчир! - дея буйруқ беради.
Шунда ўқувчи аёл қайси бирини ўчиришга иккиланиб турарди. Кўз ёшлари билан ота-онани бу рўйхатдан ўчиради. Ўчиради-ю кўз ёшларини тийиб туролмасдан ўксиб йиғлаб юборади. Буни кузатиб турган бошқа аёллар ҳам хаёлида нималарнидир ўтказганча устозни кейинги саволини кутиб туришади. Доскада эса турмуш ўртоқ ва фарзанд ёзилган турарди, холос. Шунда устоз:
— Қани, яна бир кишини бу рўйхатдан ўчиргин! - дея буйруқ беради.
Шунда бу аёл янаям қаттиқроқ йиғлай бошлайди. Устоз эса бу ҳолатга парво қилмасдан:
— Мен сенга яна бир кишини бу руйхатдан ўчиргин дедим! - дея гапини такрорлайди.
Шунда аёл доскага яқинлашиб минг бир ўксик йиғи билан ўз фарзандларини бу руйхатдан ўчиради. Доскада эса ёлғиз турмуш ўртоғи исми қолади. Кейин устоз унга:
— Қани, менга айтчи, ота-онанг сени дунёга келтирди, не-не азоблар билан катта қилди, лекин сен уларнинг исмларини ўчирдинг. Ва охирида сенга азиз бўлган фарзандинг исмини ҳам ўчирдинг. Охир-оқибат ёлғиз турмуш ўртоғингни танладинг. Буни қандай изоҳлайсан? - дея ундан сўради.
Аёл ўқувчи эса кўз ёшларини рўмолига артиб, шундай жавоб берди.
— Ота-она - бу Аллоҳнинг такдири, куни келиб улар вафот этадилар. Фарзандлар эса катта бўлгач уйланишади, турмушга чиқишади. Ва оёққа тургач турли баҳоналар билан мендан узоқлашади. Мен билан бир умр бирга қоладиган инсон бу менинг турмуш ўртоғим, - дея жавоб берди. Унинг бундай жавобини ҳеч ким кутмаганди.
@Hikoyalar kanalida ko'proq hikoyalar!
❤40👍8😢3🥰1
Бахтли бўлишни ўзингдан бошла..
Бир куни донишманд одам сайр қилиб юриб, йўлида бир одамни учратиб қолибди.
У оғир ва машаққатли меҳнатдан чарчаган,ҳолдан тойган экан.
Шунда донишманд:
- Ўзингни бунча қийнамасанг, дебди.
- Ҳа, тўғри, ишим ва меҳнатим оғир. Аммо мен болаларим ва невараларим бахтли бўлиши учун ҳаракат қилаяпман.
Отам шундай қилган, отамнинг отаси ҳам шундай қилган, отамнинг отасининг отаси ҳам оғир меҳнат қилган.
- Яхши, аммо айтчи, санаганларингдан кимдир бахтли бўлганми?
- Йўқ, келажакда фарзандаларимиз бахтли бўлади, насиб...
- Ҳамма гап шунда. Сен ўзинг бахтли бўлмасанг, фарзандларинг ҳам бахтнинг нималигини билмай ўтади.
Бахтли бўлишни ўзингдан бошла, уларга ўрнак бўл, ҳар недан бахт топишни бил, шу сенинг фарзандларингга энг катта совғанг бўлади - деган экан....
Бир куни донишманд одам сайр қилиб юриб, йўлида бир одамни учратиб қолибди.
У оғир ва машаққатли меҳнатдан чарчаган,ҳолдан тойган экан.
Шунда донишманд:
- Ўзингни бунча қийнамасанг, дебди.
- Ҳа, тўғри, ишим ва меҳнатим оғир. Аммо мен болаларим ва невараларим бахтли бўлиши учун ҳаракат қилаяпман.
Отам шундай қилган, отамнинг отаси ҳам шундай қилган, отамнинг отасининг отаси ҳам оғир меҳнат қилган.
- Яхши, аммо айтчи, санаганларингдан кимдир бахтли бўлганми?
- Йўқ, келажакда фарзандаларимиз бахтли бўлади, насиб...
- Ҳамма гап шунда. Сен ўзинг бахтли бўлмасанг, фарзандларинг ҳам бахтнинг нималигини билмай ўтади.
Бахтли бўлишни ўзингдан бошла, уларга ўрнак бўл, ҳар недан бахт топишни бил, шу сенинг фарзандларингга энг катта совғанг бўлади - деган экан....
👍33❤19🔥5
Лочин
Бир куни қиролга лочин боласини совға қилишди. Қиролнинг қушбоқари уни катта қилди, аммо ҳеч учишга ўргатолмади. Лочин полапонлигида ўтирган дарахт шохини тарк этишни асло хоҳламасди.
Қушбоқар қиролга лочин устидан арз қилиб, уни асло учишга ўргатолмаётганини, ҳаттоки емишни ҳам қуш ўтирган шохга қўйишга мажбур бўлаётганини айтди.
Қирол жарчи орқали лочинни учишга мажбур қиладиган одам топишни эълон қилди ва эрталаб қуш боғ устида парвоз қилиб юрганини кўрди.
– Бу мўъжизанинг муаллифини олдимга келтиринглар! – деди қирол.
Унинг олдига оддий деҳқонни олиб келишди.
– Уни учишга қандай мажбур қилдинг? Сеҳргармисан?– сўради қирол.
Деҳқон қиролни хурсанд қила олганидан шод эди:
– Бу қийин бўлмади, зоти олийлари. Мен шунчаки лочин ўтирган шохни арралаб ташладим ва у қанотлари борлигини тушуниб уча бошлади.
Хулоса: айрим одамлар ҳам ана шу лочинга ўхшайди. Улар қанотлари борлигини англаб етмай дарахт шохида ўтираверишади. Ҳаёт айримлар ўтирган шохни синдиради ва шундагина улар уча олишларини тушунишади. Айримларнинг ҳамма нарсаси борлиги учун ўтирган жойларини йўқотишдан қўрқиб учишни исташмайди. Балки ҳаётимизда ҳеч бўлмаса бир бор парвоз қилишимиз учун кимдир биз ўтирган шохни арралаши керакдир? Баъзан бошида ёмондек туюлган воқеа ҳам парвоз қилишимиз учун имконият тақдим этиши мумкин.
@Hikoyalar kanalida yanada qiziqarli hikoyalarni o'qing.
Бир куни қиролга лочин боласини совға қилишди. Қиролнинг қушбоқари уни катта қилди, аммо ҳеч учишга ўргатолмади. Лочин полапонлигида ўтирган дарахт шохини тарк этишни асло хоҳламасди.
Қушбоқар қиролга лочин устидан арз қилиб, уни асло учишга ўргатолмаётганини, ҳаттоки емишни ҳам қуш ўтирган шохга қўйишга мажбур бўлаётганини айтди.
Қирол жарчи орқали лочинни учишга мажбур қиладиган одам топишни эълон қилди ва эрталаб қуш боғ устида парвоз қилиб юрганини кўрди.
– Бу мўъжизанинг муаллифини олдимга келтиринглар! – деди қирол.
Унинг олдига оддий деҳқонни олиб келишди.
– Уни учишга қандай мажбур қилдинг? Сеҳргармисан?– сўради қирол.
Деҳқон қиролни хурсанд қила олганидан шод эди:
– Бу қийин бўлмади, зоти олийлари. Мен шунчаки лочин ўтирган шохни арралаб ташладим ва у қанотлари борлигини тушуниб уча бошлади.
Хулоса: айрим одамлар ҳам ана шу лочинга ўхшайди. Улар қанотлари борлигини англаб етмай дарахт шохида ўтираверишади. Ҳаёт айримлар ўтирган шохни синдиради ва шундагина улар уча олишларини тушунишади. Айримларнинг ҳамма нарсаси борлиги учун ўтирган жойларини йўқотишдан қўрқиб учишни исташмайди. Балки ҳаётимизда ҳеч бўлмаса бир бор парвоз қилишимиз учун кимдир биз ўтирган шохни арралаши керакдир? Баъзан бошида ёмондек туюлган воқеа ҳам парвоз қилишимиз учун имконият тақдим этиши мумкин.
@Hikoyalar kanalida yanada qiziqarli hikoyalarni o'qing.
❤23👍13
Forwarded from ZAMAXSHARIY izdoshlari | Xususiy maktabi
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Fikr bildiring va Iphone 16 yoki boshqa sovg'alardan birini qo'lga kiriting!
Telegram Bot: @ZamaxshariySchool_konkurs_bot
*Ijtimoiy tarmoqlarda qo'yiladigan har bir post izohlaridagi faollik ham e'tiborga olinadi.
@zamaxshariy_school
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
❤5
ШАйх Саъдий айтади:
Анушервон одил бир кун ўз хизматчилари билан овга чиқди. Кўпгина ҳайвонларни овладилар. Анушервон овланган ҳайвон гўштларини кабоб қилишга буюрди, туз йўқлиги учун бир хизматчисини чақириб:
—Шу яқин орадаги қишлоққа бориб туз келтир, лекин баҳосини тўлаб, згасини рози қил,-деб буюрди.
Хизматчи таажжуб қилиб:
-Арзимаган нарса учун ҳам эгаси норози бўладими? Ҳаққини тўламай олаверсак эгаси нима зиён кўрарди?,-деди.
Анушервон айтди:
—Сўзинг тўғри эмас. Чунки зулм, адолатсизлик мана шундай арзимаган нарсадан бошланиб, зўрайиб кетади. Агар мен боғбоннинг бир дона олмасини арзимаган нарса деб, баҳосини тўламай олиб есам, одамларим у олма дарахтини бутун илдизи билан суғуриб оладилар ёки эгасидан сўрамай яримта тухум олиб есам, одамларим мингта товуқни сихга тортадилар. Мана шундай қилиб, зулм, адолатсизлик кучая бориб, халқ бошига кулфат балоси ёғилади.
Қани, тезда туз олиб келақол...
Хизматчи қишлоққа йўл олди.
ж
Атоқли олим Шорасул Зуннун
таржимаси
Анушервон одил бир кун ўз хизматчилари билан овга чиқди. Кўпгина ҳайвонларни овладилар. Анушервон овланган ҳайвон гўштларини кабоб қилишга буюрди, туз йўқлиги учун бир хизматчисини чақириб:
—Шу яқин орадаги қишлоққа бориб туз келтир, лекин баҳосини тўлаб, згасини рози қил,-деб буюрди.
Хизматчи таажжуб қилиб:
-Арзимаган нарса учун ҳам эгаси норози бўладими? Ҳаққини тўламай олаверсак эгаси нима зиён кўрарди?,-деди.
Анушервон айтди:
—Сўзинг тўғри эмас. Чунки зулм, адолатсизлик мана шундай арзимаган нарсадан бошланиб, зўрайиб кетади. Агар мен боғбоннинг бир дона олмасини арзимаган нарса деб, баҳосини тўламай олиб есам, одамларим у олма дарахтини бутун илдизи билан суғуриб оладилар ёки эгасидан сўрамай яримта тухум олиб есам, одамларим мингта товуқни сихга тортадилар. Мана шундай қилиб, зулм, адолатсизлик кучая бориб, халқ бошига кулфат балоси ёғилади.
Қани, тезда туз олиб келақол...
Хизматчи қишлоққа йўл олди.
ж
Атоқли олим Шорасул Зуннун
таржимаси
❤23👍10
Nigora ko‘p qavatli uyning derazasidan pastga — mashinalar bilan to‘lib-toshgan poytaxt ko‘chaga qarab, chuqur o‘yga toldi. Quyosh botayotgan osmonda qizg‘ish ranglar to‘kilar, ammo uning yuragida botmagan, so‘nmagan, faqat tin olib turgan xotiralar titrab turardi.
Toshkentga ilk kelgan kunini esladi.
U o‘shanda…
Faqat orzulariga ishonib, bir sumka, bir daftarchadagi rejalar va yuragidagi beg‘ubor ishonch bilan poytaxt tomon yo‘l olgandi. Go‘yo u osmondan tushgan pok farishta edi – qishloqda ulg‘aygan, ko‘zlarida sadoqat, qalbida halollik bilan.
Ammo poytaxt…
Bu shahar mehr bilan qarshi olmadi. Nigora buni keyin tushundi — bu yerda hamma narsaning narxi bor edi. Hatto insoniylikning ham.
Qancha-qancha qiyinchiliklarni boshidan kechirmadi Nigora…
17 yoshida — hali ko‘ngli beg‘ubor, dunyosi tiniq bir qizaloq edi u, poytaxtda mustaqil hayot boshladi. Toshkent uni iliq kutib olmadi. Shaharning sovuq ko‘chalari, yolg‘on tabassumli odamlar, har biri bir niyatdagi erkaklar… Nigora asta-sekin o‘zgara boshladi.
U yosh edi, g‘o‘r edi. Hech kimga ko‘ngil bermagan, muhabbatga ishonuvchi oddiy qiz edi. Ammo shaharlik yigitlar — shirinsuxan, paytni poylagan, ko‘z bilan ko‘ngilni o‘g‘irlaydigan erkaklar unga mehr bilan emas, istak bilan yaqinlashdi.
U yuragini berdi…
Ammo nomusini emas.
U samimiy sevdi, ammo ko‘p bora aldanib, tushkunlikda qoldi.
Ko‘pincha kechqurun deraza oldida unsiz yig‘lardi — o‘sha derazadan ko‘cha chiroqlarini emas, o‘chib borayotgan ishonchini tomosha qilardi.
Ertasiga boshqa yigit “men seni sevaman” deb chiqardi. Bu hol takrorlanaverdi…
U har safar ko‘z yosh bilan yuvilgan sevgidan ortiqcha hech narsa olmay boshladi.
Bora-bora Nigoraning yuragi toshday soviy boshladi.
Endi u sevgini istamas, faqat boshqalarga o‘zini sevdirar edi.
Sevmasdi. Sevolmasdi.
Qalbida chuqur bir charchoq, ishonchsizlik va yolg‘izlik uy qurdi.Oshiqlari turli qimmatbaho hadyalar sovģa qilardi, eng qimmat restoranlarga taklif qilardi. Hohlaganicha pul Berardi. Lekin sevgi emas.... Nigora bunga órgandi. Yuragini battarroq sovuq muz egallardi. Hissiz insonga aylanib borayotgandi. Har kuni turli qimmatbaho mashinalar kelardi, dugonalari uni ketidan deraza orqali sekin módalab unga havas yoki hasad bilan termulib qolishardi lekin bu qizning ichki tuyģularini, yurak oģriģini bilishmasdi ham
“Shular…” — derdi u yurakda.
“Shular meni bu holga soldi.”
Katta kursga o‘tgach, Nigora qizlar bilan ijarada yashay boshladi. O‘sha uyda har kimning o‘z hayoti, orzusi, rejasi bo‘lsa-da — bir narsa hammaga ayon edi: Nigoraning oshiqlari ko‘proq edi.
Uning tim qora ko‘z-qoshlariga ehh, kimlar oshiq bo‘lmagan?! Kimlar jonini berishga tayyor emas edi?! Ayrim yigitlar yuragini qo‘liga tutib, go‘yo bir qarashini kutardi.
Qizlar ko‘p hazillashardi:
— Nigooor, bunaqa yurmasdan, shartta bitta boyni tutib, tegib olmaysanmi, a?
U bu gaplarga yuzaki kulimsirab javob qaytarardi, ammo yuragi jim bo‘lib qolardi. O‘zicha o‘ylardi:
“Nega? Nega men shunaqa qilmayman? Nega hammasi menga oson emas? Qaysi biri yurak yutib onamga telefon qilib rozilik so‘ray oldi? Qaysi biri uyimga sovchi qo‘ydi? Shu sevgi bo‘ldimi?”
Shu sovuq o‘ylar ichida u oshiqlarini yanada qattig‘roq sinardi.
Qo‘llari gul bilan to‘lgan, yuraklari umidga limmo-lim yigitlar birma-bir ko‘z oldida so‘nardi. Gohida guldasta kelar, egasi aniq bo‘lmasdi. Kimgadir havas, boshqalarga esa hasad uyg‘otardi bu hol.
Ammo Nigora boshqacha edi.
U boshqa qizlar kabi har bir sovg‘asini Instagram’ga joylab, qiyofa qilmasdi.
Unga nima berilishidan ko‘ra, kim va qanday niyatda bergani muhim edi.
Go‘yo…
Go‘yo u kimnidir kutayotgandek edi.
Oshiqlar orasidan emas, yuragini uyga olib kiradigan — shunday bir insonni. Qaniydi u ham shu gullarning orasidan chiqsa…
Toshkentga ilk kelgan kunini esladi.
U o‘shanda…
Faqat orzulariga ishonib, bir sumka, bir daftarchadagi rejalar va yuragidagi beg‘ubor ishonch bilan poytaxt tomon yo‘l olgandi. Go‘yo u osmondan tushgan pok farishta edi – qishloqda ulg‘aygan, ko‘zlarida sadoqat, qalbida halollik bilan.
Ammo poytaxt…
Bu shahar mehr bilan qarshi olmadi. Nigora buni keyin tushundi — bu yerda hamma narsaning narxi bor edi. Hatto insoniylikning ham.
Qancha-qancha qiyinchiliklarni boshidan kechirmadi Nigora…
17 yoshida — hali ko‘ngli beg‘ubor, dunyosi tiniq bir qizaloq edi u, poytaxtda mustaqil hayot boshladi. Toshkent uni iliq kutib olmadi. Shaharning sovuq ko‘chalari, yolg‘on tabassumli odamlar, har biri bir niyatdagi erkaklar… Nigora asta-sekin o‘zgara boshladi.
U yosh edi, g‘o‘r edi. Hech kimga ko‘ngil bermagan, muhabbatga ishonuvchi oddiy qiz edi. Ammo shaharlik yigitlar — shirinsuxan, paytni poylagan, ko‘z bilan ko‘ngilni o‘g‘irlaydigan erkaklar unga mehr bilan emas, istak bilan yaqinlashdi.
U yuragini berdi…
Ammo nomusini emas.
U samimiy sevdi, ammo ko‘p bora aldanib, tushkunlikda qoldi.
Ko‘pincha kechqurun deraza oldida unsiz yig‘lardi — o‘sha derazadan ko‘cha chiroqlarini emas, o‘chib borayotgan ishonchini tomosha qilardi.
Ertasiga boshqa yigit “men seni sevaman” deb chiqardi. Bu hol takrorlanaverdi…
U har safar ko‘z yosh bilan yuvilgan sevgidan ortiqcha hech narsa olmay boshladi.
Bora-bora Nigoraning yuragi toshday soviy boshladi.
Endi u sevgini istamas, faqat boshqalarga o‘zini sevdirar edi.
Sevmasdi. Sevolmasdi.
Qalbida chuqur bir charchoq, ishonchsizlik va yolg‘izlik uy qurdi.Oshiqlari turli qimmatbaho hadyalar sovģa qilardi, eng qimmat restoranlarga taklif qilardi. Hohlaganicha pul Berardi. Lekin sevgi emas.... Nigora bunga órgandi. Yuragini battarroq sovuq muz egallardi. Hissiz insonga aylanib borayotgandi. Har kuni turli qimmatbaho mashinalar kelardi, dugonalari uni ketidan deraza orqali sekin módalab unga havas yoki hasad bilan termulib qolishardi lekin bu qizning ichki tuyģularini, yurak oģriģini bilishmasdi ham
“Shular…” — derdi u yurakda.
“Shular meni bu holga soldi.”
Katta kursga o‘tgach, Nigora qizlar bilan ijarada yashay boshladi. O‘sha uyda har kimning o‘z hayoti, orzusi, rejasi bo‘lsa-da — bir narsa hammaga ayon edi: Nigoraning oshiqlari ko‘proq edi.
Uning tim qora ko‘z-qoshlariga ehh, kimlar oshiq bo‘lmagan?! Kimlar jonini berishga tayyor emas edi?! Ayrim yigitlar yuragini qo‘liga tutib, go‘yo bir qarashini kutardi.
Qizlar ko‘p hazillashardi:
— Nigooor, bunaqa yurmasdan, shartta bitta boyni tutib, tegib olmaysanmi, a?
U bu gaplarga yuzaki kulimsirab javob qaytarardi, ammo yuragi jim bo‘lib qolardi. O‘zicha o‘ylardi:
“Nega? Nega men shunaqa qilmayman? Nega hammasi menga oson emas? Qaysi biri yurak yutib onamga telefon qilib rozilik so‘ray oldi? Qaysi biri uyimga sovchi qo‘ydi? Shu sevgi bo‘ldimi?”
Shu sovuq o‘ylar ichida u oshiqlarini yanada qattig‘roq sinardi.
Qo‘llari gul bilan to‘lgan, yuraklari umidga limmo-lim yigitlar birma-bir ko‘z oldida so‘nardi. Gohida guldasta kelar, egasi aniq bo‘lmasdi. Kimgadir havas, boshqalarga esa hasad uyg‘otardi bu hol.
Ammo Nigora boshqacha edi.
U boshqa qizlar kabi har bir sovg‘asini Instagram’ga joylab, qiyofa qilmasdi.
Unga nima berilishidan ko‘ra, kim va qanday niyatda bergani muhim edi.
Go‘yo…
Go‘yo u kimnidir kutayotgandek edi.
Oshiqlar orasidan emas, yuragini uyga olib kiradigan — shunday bir insonni. Qaniydi u ham shu gullarning orasidan chiqsa…
❤23
Shunday kunlar ohangsiz o‘tib borardi. Nigora uchun vaqt allaqachon odat tusiga kirgan edi — ertalab derazadan ko‘chani kuzatish, kun davomida sovuqqon yuzlar, kechqurun esa navbatdagi e’tibor izlovchi xabarlar…
Ammo bir kuni Telegram orqali yangi bir yigit yozdi.
Nigora uchun bu — oddiy hol edi. Har kuni kimdir yozadi, kimdir o‘zini tanishtiradi. U har doimgidek sovuqqonlik bilan, ehtiyotkor ohangda javob qaytardi. “Rahmat”, “ha”, “yo‘q” kabi qisqa jumlalar bilan. Ammo bu yigit… boshqacha edi.
Avvalambor, u o‘zini tanishtirdi. Adab bilan, shoshmasdan.
U aytishicha, u Nigora bilan bitta viloyatdan. o‘zining orzulari bor, hayotiy qarashlari aniq. Nigoradan atigi bir yosh katta. Juda ko‘p kitob o‘qir, fikrlari teran, gaplarida samimiyat va nozik hazil aralashib yotar edi.
Nigora bilmay qoldi — u bilan boshqacha yozisha boshladi.
O‘sha sovuq javoblar asta-sekin iliqlikka aylandi.
Endi u yigitning smslarini kutardi. Tez-tez telefoniga qarab qo‘yardi.
Har kech…
Ular yozishardi.
Soat o‘n ikkilar, hatto birgacha gaplashib o‘tirishardi — bu shunchaki yozishma emasdi, bu yuraklar orasida asta boshlab borilayotgan ko‘prik edi.
Nigora ilk marta orziqish bilan ekraniga qarayotgandi.
Uzoq yillardan beri birinchi marta kimningdir gaplari yuragiga iliqlik olib kelayotgandi. Boshqalar qanday sovg‘alar bergan bo‘lsa ham, bu yigit bergan eng katta sovg‘a — tinglash va tushunish edi.
Nigora u yigitni hayotda ko‘rishni juda-juda istardi. Uzoq yozishmalardan so‘ng nihoyat o‘sha kun yetib keldi — oradan o‘n kun o‘tgach, yigit uni uchrashuvga taklif qildi.
Go‘yo qanot bitgandek edi. Osmonda uchayotganday bir holatda… yuragi yorug‘, ko‘zlarida ishonch, ichida esa chiroyli bir hayajon.
15-dekabr.
Ertalabdan kechgacha Nigora faqat bitta narsa haqida o‘yladi — kechqurun bo‘ladigan uchrashuv. U yigit ham viloyatdan, hattoki Nigoraga tanish bir joydan edi. Balki shuning uchun ham Nigora o‘ziga nisbatan g‘alati ishonch sezgan edi.
Kech kirgach, Nigora yuragini to‘liq uyg‘otdi. Pardoz qildi — o‘sha hammani o‘ziga rom etgan nigohlarini ohista bo‘yab, lablariga sokin jilmayish berdi. Yuragi hapqirardi. Anchadan buyon bunday hissiyotlar unga begona bo‘lib qolgan edi.
Taksiga o‘tirdi. Yo‘nalish — Tashkent City xiyoboni.
Shahar chiroqlari deraza ortidan lipillab o‘tayotgandi. Nigora yuragining urishini bosa olmadi. Bu safar boshqacha edi.
Taksidan tushdi. Qor er ostidan shivirlayotganday qadamlarini bosdi.
Telefon jiringladi. Yigit keldi.
Ular ko‘rishishdi.
Yigit ozgina hayajonda edi. Ortiqcha emas, tabiiy.
Ozginadan kelgan, bug‘doyrang, oddiy kurtkada — ammo ko‘zida samimiyat chaqnagan bu yigit birinchi qarashdayoq Nigoraning qalbiga shivirlab bir eshik ochdi.
Ular aylanishdi. Atrof qor bilan qoplangan, havo sovuq edi, ammo Nigora sovuqni his qilmasdi. Yigit har qadamda ehtiyotkor edi — Nigora biroz toyilib ketsa, shoshib yordam berardi. Uning bu nozik g‘amxo‘rligi Nigorani ich-ichidan erita boshladi. Yuragida nimadir “jiz” etgandek bo‘ldi — unutib yuborgan, ichkarida qachonlardir qamalgan iliqlik uyg‘ongandek edi.
Ular uzoq suhbatlashishdi. Yigitning ohangida og‘irlik ham, yengillik ham bor edi.
Ovqatlanishga taklif qildi. Nigora esa atrofdagi restoran narxlarini bilgani uchun yigitni qiynashni xohlamadi. “Keyingi safar, maylimi?” dedi jilmayib.
Ha, bu yigit boshqa edi.
Oliy ma’lumotli, to‘rt tilda bemalol gaplasha oladigan, dunyoqarashi keng va eng asosiysi — yurak bilan gaplashadigan inson edi.
Va Nigora buni yuragi bilan sezdi.
Nigora u yigitni hayotda ko‘rishni juda-juda istardi. Uzoq yozishmalardan so‘ng nihoyat o‘sha kun yetib keldi — oradan o‘n kun o‘tgach, yigit uni uchrashuvga taklif qildi.
Go‘yo qanot bitgandek edi. Osmonda uchayotganday bir holatda… yuragi yorug‘, ko‘zlarida ishonch, ichida esa chiroyli bir hayajon
Ammo bir kuni Telegram orqali yangi bir yigit yozdi.
Nigora uchun bu — oddiy hol edi. Har kuni kimdir yozadi, kimdir o‘zini tanishtiradi. U har doimgidek sovuqqonlik bilan, ehtiyotkor ohangda javob qaytardi. “Rahmat”, “ha”, “yo‘q” kabi qisqa jumlalar bilan. Ammo bu yigit… boshqacha edi.
Avvalambor, u o‘zini tanishtirdi. Adab bilan, shoshmasdan.
U aytishicha, u Nigora bilan bitta viloyatdan. o‘zining orzulari bor, hayotiy qarashlari aniq. Nigoradan atigi bir yosh katta. Juda ko‘p kitob o‘qir, fikrlari teran, gaplarida samimiyat va nozik hazil aralashib yotar edi.
Nigora bilmay qoldi — u bilan boshqacha yozisha boshladi.
O‘sha sovuq javoblar asta-sekin iliqlikka aylandi.
Endi u yigitning smslarini kutardi. Tez-tez telefoniga qarab qo‘yardi.
Har kech…
Ular yozishardi.
Soat o‘n ikkilar, hatto birgacha gaplashib o‘tirishardi — bu shunchaki yozishma emasdi, bu yuraklar orasida asta boshlab borilayotgan ko‘prik edi.
Nigora ilk marta orziqish bilan ekraniga qarayotgandi.
Uzoq yillardan beri birinchi marta kimningdir gaplari yuragiga iliqlik olib kelayotgandi. Boshqalar qanday sovg‘alar bergan bo‘lsa ham, bu yigit bergan eng katta sovg‘a — tinglash va tushunish edi.
Nigora u yigitni hayotda ko‘rishni juda-juda istardi. Uzoq yozishmalardan so‘ng nihoyat o‘sha kun yetib keldi — oradan o‘n kun o‘tgach, yigit uni uchrashuvga taklif qildi.
Go‘yo qanot bitgandek edi. Osmonda uchayotganday bir holatda… yuragi yorug‘, ko‘zlarida ishonch, ichida esa chiroyli bir hayajon.
15-dekabr.
Ertalabdan kechgacha Nigora faqat bitta narsa haqida o‘yladi — kechqurun bo‘ladigan uchrashuv. U yigit ham viloyatdan, hattoki Nigoraga tanish bir joydan edi. Balki shuning uchun ham Nigora o‘ziga nisbatan g‘alati ishonch sezgan edi.
Kech kirgach, Nigora yuragini to‘liq uyg‘otdi. Pardoz qildi — o‘sha hammani o‘ziga rom etgan nigohlarini ohista bo‘yab, lablariga sokin jilmayish berdi. Yuragi hapqirardi. Anchadan buyon bunday hissiyotlar unga begona bo‘lib qolgan edi.
Taksiga o‘tirdi. Yo‘nalish — Tashkent City xiyoboni.
Shahar chiroqlari deraza ortidan lipillab o‘tayotgandi. Nigora yuragining urishini bosa olmadi. Bu safar boshqacha edi.
Taksidan tushdi. Qor er ostidan shivirlayotganday qadamlarini bosdi.
Telefon jiringladi. Yigit keldi.
Ular ko‘rishishdi.
Yigit ozgina hayajonda edi. Ortiqcha emas, tabiiy.
Ozginadan kelgan, bug‘doyrang, oddiy kurtkada — ammo ko‘zida samimiyat chaqnagan bu yigit birinchi qarashdayoq Nigoraning qalbiga shivirlab bir eshik ochdi.
Ular aylanishdi. Atrof qor bilan qoplangan, havo sovuq edi, ammo Nigora sovuqni his qilmasdi. Yigit har qadamda ehtiyotkor edi — Nigora biroz toyilib ketsa, shoshib yordam berardi. Uning bu nozik g‘amxo‘rligi Nigorani ich-ichidan erita boshladi. Yuragida nimadir “jiz” etgandek bo‘ldi — unutib yuborgan, ichkarida qachonlardir qamalgan iliqlik uyg‘ongandek edi.
Ular uzoq suhbatlashishdi. Yigitning ohangida og‘irlik ham, yengillik ham bor edi.
Ovqatlanishga taklif qildi. Nigora esa atrofdagi restoran narxlarini bilgani uchun yigitni qiynashni xohlamadi. “Keyingi safar, maylimi?” dedi jilmayib.
Ha, bu yigit boshqa edi.
Oliy ma’lumotli, to‘rt tilda bemalol gaplasha oladigan, dunyoqarashi keng va eng asosiysi — yurak bilan gaplashadigan inson edi.
Va Nigora buni yuragi bilan sezdi.
Nigora u yigitni hayotda ko‘rishni juda-juda istardi. Uzoq yozishmalardan so‘ng nihoyat o‘sha kun yetib keldi — oradan o‘n kun o‘tgach, yigit uni uchrashuvga taklif qildi.
Go‘yo qanot bitgandek edi. Osmonda uchayotganday bir holatda… yuragi yorug‘, ko‘zlarida ishonch, ichida esa chiroyli bir hayajon
❤20😢1