А шта је то говорио Бжежински, кога занима, мораће да одслуша читав интервју.
Нама свакако тема поред Небојше М. Крстића, не може бити амерички дипломата, већ несуђени српски.

Много деценија пре појаве модерног али и сензационалистичког погледа на српско (хистерично) становиште геополитичке улоге и позиције српског народа, овај Нишлија је деловао мислима и разборитошћу. Бескомпромисно и доследно.

Традиционалних схватања, далеко од пропагандне моћи да се један интелектуалац означи за мрзитеља, нестао је у јавном животу те 2001. након онога што се зове саобраћајна несрећа.
Но, далеко је све његово деловање било од сваког еуфемизма.

Уредник, писац, публициста, православни философ, говорник и делатник. Био је оснивач Отачаственог покрета Образ, далеко од сваког појма тог покрета након његове смрти.

Ретко помињан, често цитиран, постао је сена народа који мало зна о себи.
О њему пак причају српски интелектуалци крајње и централно орјенстисане деснице.
У јавни дискурс, врло је скоро враћен, али на места на коме се њиме тргује. Но, и то је боље но све пре тога.

Писац ових редова, најмање је дужан да га спомене. А читалац, уколико не зна, да о њему сазна.

Лака му земља и царство небеско.

Ј. В.

Интервју из 2001. године.

Црква Светог Архангела и Михаила, Урошевац

Јужно од Ибра не постоји црква која није оскрнављена или срушена. Ово је слика положаја Срба на Косову и Метохији

Е да је среће да сви данашњи Срби имају свест из ове поруке, да у потпуности одбацимо окупаторско писмо које називамо усташица, јер његова масовна употреба води ка постепеном унијаћењу и нестанку српског идентитета.

Када пишемо Гајевом латиницом, сви велики алгоритми и системи за обраду језика такав текст аутоматски сврставају у хрватски језик и хрватску књижевност. Зато данас у највећим светским библиотекама дела Његоша, Андрића, Црњанског, Кочића и Станковића, ако су штампана Гајевим писмом, стоје у каталозима под хрватском књижевношћу.

Не постоји појам српска латиница. То писмо је створио хрватски лингвиста Људевит Гај у првој половини деветнаестог века. Његов циљ је био да направи хрватско писмо, па је узео латиничну основу, српски штокавски језик и уочљиве графеме као што су ž, č, ć, š, dž, lj, nj, dj обликоване по узору на чешку орфографију.

У Дубровнику се никада није писало такозваном српском латиницом, већ ћирилицом и латинским писмом италијанских градова држава, без Гајевих нових слова.

Сваки страни окупатор прво је ударао на ћирилицу. Забрањивала ју је Марија Терезија, прогањали су је Фрањо Јосип и аустроугарска управа, а злогласни земаљски поглавар у Босни и Херцеговини Стјепан Саркотић је 1915. изјавио да Срби са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело истока у борбеној зони запада.

У Независној Држави Хрватској први закон био је забрана ћирилице. У Загребу је двадесет првог априла четрдесет прве објављена законска одредба о њеној забрани коју је потписао Анте Павелић. Сви ћирилични натписи и машине били су уништени, а писање ћирилицом кажњавало се смрћу.

Комунисти су наставили истим путем. Новосадским договором из педесет четврте формално је проглашена равноправност ћирилице и латинице, али је у пракси ћирилица систематски гурана у страну и замењивана Гајевим писмом.

Онај тренутак у коме нестане ћирилица биће тренутак у коме ће нестати и српски народ као посебан културни и духовни простор. Без ћирилице, српски народ се полако претвара у хрватски културни огранак.
⸻
Памтимо. Поштујемо. Преносимо.